Teško bez subvencija – loza traži podršku

U zemlji u kojoj se vino sve češće predstavlja kao razvojna šansa, turistički adut i izvozni potencijal, vinogradari u Srbija već godinama vode istu borbu – kako podići novi zasad i preživeti prve godine bez ozbiljne finansijske podrške države. Jer, za razliku od ratarskih kultura koje donose prihod već posle jedne sezone, vinova loza traži vreme, znanje i mnogo novca. A upravo tu počinje problem domaćeg vinogradarstva.

Analiza subvencija koje je tokom poslednje decenije dodeljivala Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije pokazuje da je država povremeno slala pozitivne signale vinogradarima, ali bez kontinuiteta koji bi omogućio ozbiljan razvoj sektora. Konkursi su dolazili u talasima, često uz komplikovanu administraciju, a iznosi podrške nisu uvek pratili realne troškove podizanja savremenih zasada.

Prema podacima dostupnim kroz konkurse Uprave za agrarna plaćanja, država je u različitim periodima subvencionisala nabavku sadnica, naslona, pripremu zemljišta, hemijsku analizu i izradu vinogradarskih projekata. U pojedinim godinama povraćaj ulaganja išao je i do 50 odsto vrednosti investicije, dok su za brdsko-planinska područja i specifične terene podsticaji bili dodatno uvećani. Maksimalni iznosi podrške dostizali su čak 15 miliona dinara po korisniku.

Na papiru, zvuči ohrabrujuće. U praksi, međutim, mnogi mali i srednji proizvođači tvrde da je do novca teško doći.

Vinograd nije trošak jedne godine

Podizanje hektara vinograda danas u Srbiji košta od 25.000 do čak 40.000 evra, zavisno od sorte, sistema naslona, mehanizacije i kvaliteta zemljišta. Tu su troškovi pripreme terena, sadnog materijala, stubova, žice, sistema za navodnjavanje i zaštite. A onda dolazi najteži deo – čekanje.

Prvi ozbiljniji rod stiže tek posle treće godine, dok puna ekonomska isplativost dolazi mnogo kasnije. To znači da proizvođač godinama ulaže bez sigurnog prihoda. Upravo zbog toga subvencije u vinogradarstvu nisu luksuz, već preduslov opstanka.

Vinogradari iz Župe, sa Fruške gore, iz Negotinske krajine i Toplice godinama upozoravaju da bez stabilne državne pomoći nema ozbiljnog širenja zasada. U izjavama za domaće medije često navode da je papirologija komplikovana, da konkursi kasne i da su procedure prilagođene velikim proizvođačima koji imaju administrativne timove, a ne porodičnim gazdinstvima.

Država je najavljivala ekspanziju vinograda

Strategija razvoja vinarstva i vinogradarstva Srbije za period 2020–2030. predviđala je godišnje povećanje površina pod vinogradima za između 750 i 1.000 hektara. Ambiciozno, ali realnost pokazuje da taj cilj nije lako ostvariv.

Iako se poslednjih godina broj vinarija povećavao, naročito malih i butik proizvođača, površine pod vinovom lozom nisu rasle tempom koji je planiran. Naprotiv, pojedini stručnjaci upozoravaju da Srbija danas ima višestruko manje vinograda nego pre nekoliko decenija.

Problem nije samo u novcu. Mladi ljudi retko ostaju na selu, zemljište je usitnjeno, a klimatske promene dodatno komplikuju proizvodnju. Međutim, kada se razgovara sa proizvođačima, gotovo svi se vraćaju na isto. Bez sigurnih i dugoročnih subvencija nema ni novih zasada.

IPARD – velika očekivanja, spora realizacija

Posebnu priču predstavljaju IPARD fondovi Evropske unije. Oni su godinama predstavljani kao velika razvojna šansa za domaće vinare i vinogradare. Međutim, iskustva proizvođača često su bila pomešana.

Dok su sredstva za opremanje vinarija i nabavku mehanizacije bila dostupna, podrška za samo podizanje vinograda u određenim fazama je izostajala ili je bila komplikovana za realizaciju zbog administrativnih procedura i rokova.

Na forumima i društvenim mrežama poljoprivrednici često komentarišu da je proces apliciranja složen, skup i dugotrajan, te da bez konsultantskih kuća gotovo nije moguće proći kompletnu proceduru.

To dodatno frustrira male proizvođače koji nemaju novca da angažuju stručne timove za pripremu dokumentacije.

Vinogradarstvo kao razvojna šansa Srbije

Uprkos svim problemima, domaće vinarstvo poslednjih godina pokazalo je da ima potencijal. Srpska vina sve češće osvajaju međunarodne nagrade, razvija se vinski turizam, a pojedine vinske regije postaju ozbiljne turističke destinacije.

Ali između uspešne vinske etikete i zapuštenog vinograda stoji upravo državna politika.

Ako država želi razvoj vinskog sektora, onda subvencije ne smeju biti povremena pomoć pred izbore ili kratkoročna mera koja traje jednu sezonu. Vinograd traži planiranje na deset i više godina. Zato i podrška mora biti dugoročna, predvidiva i dostupna.

Dodatni problem predstavlja činjenica da su troškovi podizanja zasada u poslednjih nekoliko godina drastično porasli. Cena sadnica, stubova, goriva, zaštitnih sredstava i radne snage danas je znatno viša nego pre deset godina, dok subvencije nisu rasle istim tempom. To znači da nominalno isti podsticaji danas vrede mnogo manje.

Male vinarije nose najveći teret

Posebno su ugrožena porodična gazdinstva i male vinarije koje proizvode kvalitetna vina u manjim serijama. Upravo oni čuvaju autohtone sorte, lokalni identitet i vinsku tradiciju Srbije. Međutim, najčešće nemaju kapital za velika ulaganja.

Veliki sistemi lakše dolaze do kredita i subvencija, dok mali proizvođači često ulaze u rizik zaduživanja. I to bez garancije da će tržište prihvatiti njihovo vino po ceni koja može da pokrije ulaganja.

Zbog toga mnogi vinogradari smatraju da bi država morala da uvede posebne linije podrške za male proizvođače, pojednostavi konkurse i ubrza isplatu sredstava.

Loza traži više od obećanja

Poslednjih deset godina pokazalo je da Srbija ima potencijal za razvoj modernog vinogradarstva. Ali, i da taj razvoj ne može da se zasniva samo na entuzijazmu proizvođača.

Vinova loza nije kultura koja prašta improvizaciju. Ona traži ozbiljan kapital, znanje i vreme. Zato subvencije u ovoj oblasti nisu socijalna pomoć, već investicija u sektor koji može doneti novu vrednost srpskoj poljoprivredi i turizmu.

Dok država govori o izvoznim šansama i vinskim putevima, mnogi vinogradari i dalje računaju da li će moći da obnove zasad ili podignu novi hektar. A bez novih zasada nema ni novih vina, ni novih podruma, ni ozbiljne vinske budućnosti Srbije.

Jer, koliko god romantike bilo u čaši vina, iza nje stoji skupa i neizvesna proizvodnja. A bez stabilne podrške države – teško da će loza sama izdržati.