Mala škola za vinoljupce: vino pod Turcima – koliko je koštalo i zašto su Osmanlije oporezivale burad

Ako je kupus u osmanskom Kruševcu imao svoju dažbinu, vino je bilo još ozbiljnija stvar.

Uostalom, Kruševac i Župa nisu slučajno danas poznati kao vinogradarski kraj. Vinogradarstvo ovog prostora ima duboke korene, a osmanski dokumenti iz XVI veka pokazuju da je vino bilo važna tržišna roba.

I Osmanlije su to vrlo dobro znale.

Kruševac 1536: vino je deo ozbiljne privrede

Najdragoceniji izvor za sliku tadašnjeg Kruševca jeste osmanski katastarski popis iz 1536. godine, poznat kao Defter-i mufassal Liva-i Alacahisar, TTD 179. Iz njega vidimo grad sa zanatlijama, trgovcima, tržištem, skelama i različitim vrstama robe.

A država je od svega toga ubirala prihod. Ukupni prihod vezan za Kruševac iznosio je 60.000 akči godišnje. Od toga je čak 40.000 akči dolazilo od tržišnih taksi, kazni, globi, poreza na burad i drugih tržišnih prihoda. Drugim rečima, Kruševac je bio grad u kojem se trgovalo. A vino je bilo važan deo te trgovine.

Postojao je porez na burad

U kruševačkom popisu iz 1536. posebno se pojavljuje porez na burad. Istoričarka Dragana Amedoski ga objašnjava u kontekstu tržišne dažbine, odnosno baždarine povezane sa vinom koje je iznošeno na prodaju. To je veoma zanimljiv detalj.

Jer država nije samo gledala ko ima vinograd. Gledala je i šta se događa kada vino postane trgovačka roba. Vinograd je jedno. Puna burad koja putuju prema tržištu – nešto sasvim drugo.

Koliko je koštalo vino?

Ovde moramo biti pošteni prema istorijskim izvorima.

Možemo prilično precizno govoriti o tome da je vino bilo oporezovano i da je postojala dažbina povezana sa buradima, ali nemamo pronađen pouzdan podatak koji bi nam omogućio da kažemo: „Jedna oka kruševačkog vina 1536. godine koštala je tačno toliko i toliko aspri.“

Zato ne treba izmišljati cenovnik. Imamo, međutim, veoma dobre podatke o drugim proizvodima.

U samom Kruševcu 1536. jedan tovar pšenice vredeo je 28 akči, dok su ječam i proso vredeli po 21 akču za tovar. To nam daje osećaj za tadašnji novac.

Ako je jedna aspra predstavljala približno vrednost 4,5 kilograma pšenice, onda su dve aspre bile približno vredne devet kilograma. To je isti odnos koji smo videli kod tržišne dažbine na kupus.

Vino, vinogradi i porez

Osmanski poreski sistem nije imao samo jednu dažbinu. Postojao je ušur, odnosno deo poljoprivrednog prinosa koji se davao kao porez, kao i različite tržišne dažbine.

Za vinograd je važna bila i površina. U dokumentima se pojavljuje dulum, tadašnja jedinica površine, pa se beleži i porez na dulum vinograda. To nam pokazuje da je država imala više načina da oporezuje isti privredni lanac:

vinograd → proizvodnja grožđa/vina → transport → prodaja.

Nije sve bio isti porez, niti se sve plaćalo istom prilikom.

Kruševac između vinograda i tržišta

Ono što je naročito zanimljivo jeste da se u XVI veku jasno vidi veza između poljoprivrednog zaleđa i grada.

Vinogradari proizvode. Trgovci kupuju. Vino se toči u burad. Burad putuju. Vino stiže na tržište. A država uzima svoj deo.

Upravo zato je podatak o porezu na burad mnogo više od jedne suve poreske stavke. On nam govori kako je izgledala privreda Kruševačkog kraja pre skoro pet vekova.

Grad nije živeo samo od poljoprivrede u okolini. Bio je mesto gde se roba pretvarala u novac.

A koliko je država zarađivala?

Prilično mnogo. Od ukupno 60.000 akči godišnjeg prihoda, čak 40.000 akči dolazilo je iz tržišnih prihoda.

Pored toga, važnu ulogu imale su i skele. U popisu se navode prihodi od skela na Moravi – između ostalih kod Mrzenice, Stalaća, Varvarina i Šanca. To je logično: roba nije mogla da se prodaje ako ne može da stigne do tržišta. A vino je moralo da putuje.

Kruševački kraj je zato bio deo šire trgovačke mreže u kojoj su se spajali vinogradi, putevi, reke, skelski prelazi i gradska pijaca.

Koliko je tadašnji porez bio težak?

Za kupus možemo relativno dobro da izračunamo da su dve aspre predstavljale nekoliko procenata vrednosti jednog tovara žitarica.

Kod vina ne možemo napraviti jednako precizan procenat jer nam nedostaje pouzdana lokalna cena vina iz 1536. godine. I upravo tu treba biti oprezan. Istorija nije matematički zadatak u kojem nedostajući broj možemo jednostavno dopisati. Ono što znamo jeste da je vino bilo dovoljno značajno da se njegovo iznošenje na tržište i transport u buradima fiskalno evidentiraju.

Međutim, poznate su vrednosti poreza na vino u drugim sandžacima na teritoriji današnje Srbije. Zanimljivo je da je taj porez skoro u svim slučajevima u to vreme imao istu vrednost.

Propis kaže:

• za bačvu vina koja dolazi spolja: 15 aspri (vrednost koja odgovara ceni 68 – 69kg pšenice)
• ako stanovnici „u lokalu“ proizvode vino iz sopstvenih vinograda i prodaju ga: 10 aspri

Još važnije, sam tekst propisa objašnjava da se taj namet na bačvu vina naziva resum / baždarina za vino.

I tu postoji još jedna zanimljivost. Plaćao se i porez na širu. On je iznosio od 3,5% do 13% i uzimao se naturalno, od količine šire.

Ovde su zanimljive i ondašnje mere korišćena u svakodnevnom životu. Pa, evo jednog kraćeg pregleda:

Da li su Osmanlije „ugušile“ vinogradarstvo?

Ni to ne bi bilo tačno. Slika je mnogo složenija.

Osmansko carstvo jeste imalo razvijen poreski sistem, ali je istovremeno imalo interes da poljoprivreda i trgovina funkcionišu, jer je upravo od njih ubiralo prihode.

Vinograd koji ništa ne proizvodi ne donosi porez. Vino koje se ne prodaje ne donosi tržišnu dažbinu. Zato je za državu bilo važno da privredni život postoji.

A osmanski defteri nam pokazuju da je u Kruševcu XVI veka taj život bio veoma živ.

Od Lazarevog grada do kruševačke pijace

Kada danas govorimo o Kruševcu, najčešće mislimo na kneza Lazara, srednjovekovnu prestonicu, Lazaricu i Lazarev grad.

Ali samo nekoliko decenija kasnije, osmanski dokumenti pokazuju jedan drugi Kruševac.

Grad zanatlija. Grad trgovaca. Grad tržišta. Grad kroz koji prolaze roba, ljudi i novac.

I grad u kojem se vino meri, pretače, transportuje i prodaje.

Zato je podatak o porezu na burad možda mnogo zanimljiviji nego što na prvi pogled izgleda. On nam govori da je vino u Kruševcu XVI veka bilo više od pića. Bilo je roba.

A kada nešto postane ozbiljna roba, država vrlo brzo nauči da ga – oporezuje.

Izvori

Desanka Bojanić, Turski zakoni i zakonski propisi iz XV i XVI veka za Smederevsku, Kruševačku i Vidinsku oblast.

Defter-i mufassal Liva-i Alacahisar, TTD 179, opširni osmanski popis Kruševačkog sandžaka iz 1536. godine.

Dragana Amedoski, „Kruševac u osmanskom popisu iz 1536. godine“, Mešovita građa, Nova serija XXIX, Istorijski institut, Beograd.

Za poređenje osmanskih cena korišćeni su i podaci iz drugih istovremenih osmanskih cenovnika i poreskih propisa, uz napomenu da se regionalne cene ne mogu automatski izjednačiti sa cenama u Kruševcu.