Stanje nacije: statistika i srpski ugao iz Kruševca

U zemlji u kojoj se građani svakodnevno bore sa inflacijom, cenama, birokratijom, administracijom, infrastrukturom i večitim pitanjem „kuda ovo sve ide“, statistika povremeno uradi ono što politički govori, televizijske debate i konferencije za medije ne uspevaju – ogoli stvarnost do te mere da zvuči kao loše napisana satira. Problem je samo u jednom detalju: nije satira.

Prema zvanično dostupnim podacima iz registara poput Agencija za privredne registre (APR) i drugih javno dostupnih baza, Srbija danas ima gotovo 3.000 registrovanih kladionica. Tu kruševačka čaršija ne zaostaje ni malo. Broj varira u zavisnosti od metodologije evidencije, aktivnih poslovnica i promena na tržištu. Ali, ono što izaziva pažnju nije samo sama cifra. Glavna stvar je poređenje sa sistemima koji bi, barem u teoriji, trebalo da predstavljaju stub društva.

Kada se saberu osnovne i srednje škole, domovi zdravlja, bolnice, predškolske ustanove, fakulteti i univerziteti, ukupna brojka dolazi do približno 2.692 institucije. Preciznije, Srbija ima oko 1.700 osnovnih i srednjih škola, 306 zdravstvenih ustanova, 461 predškolsku ustanovu, 204 fakulteta i 21 univerzitet.

Drugim rečima – zemlja sa nešto manje od sedam miliona stanovnika uspela je da izgradi sistem u kojem je verovatnije da ćete u manjem mestu naići na lokal sa ekranima za sportsko klađenje, nego na specijalističku ambulantu, savetovalište za mlade ili kulturni centar.

Neko će reći da tržište određuje potrebe građana. Možda. Ali onda ostaje pitanje: da li smo kao društvo zaista stigli do tačke u kojoj je kvota 2.35 postala dostupnija od pedijatra?

Statistika koja izaziva nevericu

Posebnu pažnju poslednjih dana privlače i podaci iz baza Republički fond za zdravstveno osiguranje (RFZO). Tamo se, prema dostupnim evidencijama, nalazi čak 41.306 osoba starijih od 100 godina.

Da, dobro ste pročitali.

Više od četrdeset hiljada građana Srbije koji su prema zvaničnoj evidenciji prešli ceo jedan vek života. Među njima se, prema dostupnim podacima, navodno nalazi i osoba stara 158 godina.

U zemlji u kojoj pojedini građani ne mogu da dočekaju termin za pregled, ali zato statistika uspeva da sačuva građane koji su, bar prema papirima, možda bili savremenici Berlinskog kongresa – teško je ostati imun na pitanja o ažurnosti podataka.

Naravno, svaka ozbiljna analiza zahteva oprez. Ovakvi podaci ne moraju automatski značiti zloupotrebu sistema. Administrativne greške, neažurirane baze, preklapanje registara i tehničke anomalije nisu retkost ni u mnogo razvijenijim sistemima.

Ali kada brojke postanu veće od prosečne populacije jednog manjeg grada, javnost s pravom počinje da postavlja pitanja.

I to ne politička pitanja.

Već elementarna.

Ko su ti ljudi? Gde su? Da li zaista postoje? I možda najvažnije – ko održava baze podataka koje bi morale da budu temelj poverenja u sistem?

Kada reklama postane vest

Istovremeno, medijski prostor u Srbiji nastavlja da proizvodi sopstvene paradokse.

Ovih dana javnost je obaveštena o hapšenju više osoba u Beogradu zbog sumnje da su organizovali prostituciju. Vest sama po sebi ne bi bila posebno neobična u crnoj hronici, da se nije pojavila i dodatna dimenzija priče – reklamiranje tih usluga u medijskom prostoru, gotovo bez prikrivanja.

I tu dolazimo do pitanja koje često ostaje bez odgovora.

Ako je određena delatnost zakonom zabranjena, kako je moguće da oglas prolazi kroz medijske filtere, uredničke procedure, marketinške službe i finansijske sisteme – a da tek kasnije postane predmet istrage?

U prevodu: izgleda da ponegde novac i dalje prolazi brže od etike.

A možda je to samo još jedna od domaćih specifičnosti u kojoj se prvo naplati oglas, a onda naknadno proverava sadržaj.

Put ka Evropi… uz zabranu ulaska

Dok domaća statistika zabavlja, zbunjuje ili frustrira javnost, srpski prevoznici suočavaju se sa mnogo konkretnijim problemima.

Nova pravila ulaska u šengensku zonu kroz European Union EES sistem (Entry/Exit System) već počinju da prave ozbiljne operativne i finansijske posledice za transportni sektor.

Prema izveštajima sa terena, vozači iz Srbije već se suočavaju sa vraćanjem sa granica i novčanim kaznama koje se mere stotinama evra. Ali i zabranama ulaska koje mogu trajati mesecima, pa čak i do dve godine.

Za sektor koji funkcioniše po satnici, rokovima i precizno planiranim rutama, ovakve mere nisu samo administrativna prepreka – one direktno utiču na poslovanje, ugovore, reputaciju i egzistenciju.

Paradoks je očigledan.

Godinama se govori o evropskim integracijama, harmonizaciji pravila i približavanju standardima.

A onda se vozači, ljudi koji praktično spajaju Srbiju sa evropskim tržištem, vraćaju sa granica kao da su pogrešno skrenuli. A ne da su legalno krenuli na posao.

Srbija između apsurda i stvarnosti

Kada se sve sabere – više kladionica nego obrazovnih i zdravstvenih ustanova zajedno, baze sa građanima koji bi po godinama mogli da predaju istoriju sopstvenim profesorima, medijski oglasi koji kasnije postaju policijski predmeti i vozači koji put ka Evropi plaćaju zabranama. Ostaje utisak da Srbija više ne proizvodi vesti.

Srbija proizvodi scenarije.

I to takve da bi ih svaki ozbiljan urednik u nekoj evropskoj redakciji verovatno vratio autoru. I to uz komentar: „Preterali ste, ovo nije realno.“

A kod nas?

Kod nas je to često samo još jedan običan radni dan.