Između „sofisticiranih“ indeksa i surove realnosti: Mladi u Srbiji – obrazovani za biro, predodređeni za usisivač

Dok se u raznim konferencijskim salama nižu grafikoni o „napretku“ i „sofisticiranim metodologijama“, podaci devetog Indeksa participacije mladih podsećaju nas na staru istinu: u Srbiji je mladost i dalje najskuplja reč koju niko ne zna da unovči. Osim ako „unovčavanje“ ne podrazumeva neplaćeni rad kod kuće ili čekanje na šalteru koji vodi nikuda.

Srbija se ponovo može pohvaliti mestom u vrhu – doduše, u kategoriji u kojoj niko ne želi da pobedi. Sa stopom nezaposlenosti mladih od 16,8 odsto, i dalje ubedljivo „šijemo“ evropski prosek od 11,4. Ali, ne brinite, podaci kažu da je to „blagi pad“. Ako nastavimo ovim tempom puževog koraka, možda ćemo dostići današnji standard Evropske unije negde u vreme kada današnji „mladi“ odu u zasluženu, mada verovatno minimalnu, penziju.

Ni Kruševac sa okolinom ne odstupa od ovoga. Preciznih podataka nema, ali na osnovu šturih informacija koje su dostupne, stanje je jednako.

Strategije na hlebu i vodi

Dok svaki peti mladi čovek u regionu balansira na ivici siromaštva, državni aparat nas teši terminologijom koja zvuči kao da je ispala iz priručnika za korporativnu samopomoć. Pomoćnica ministra turizma i omladine, Ivana Antonijević, ističe kako se država trudi da vidi „šta mladima fali“. Sudeći po indeksu, fali im mnogo toga, ali ponajviše opipljivih rezultata koji nisu samo „strateški partneri“ i „budžetski prioriteti“ na papiru.

„Sofisticirani način posmatranja podataka“, kako to naziva pomoćnica ministra, očigledno još uvek nije uspeo da proizvede sofisticiran način zapošljavanja. Jer, dok se podaci posmatraju, mladi posmatraju redove ispred ambasada.

Paradoks diplome: Od amfiteatra do kecelje

Poseban biser ovogodišnjeg istraživanja je sudbina mladih žena. Srbija je ovde apsolutni rekorder u apsurdu: čak 74 odsto onih koji upišu fakultete su žene. Reklo bi se, prosvetiteljstvo cveta. Međutim, tu nastupa hladan tuš – svega 16 odsto njih zapravo stigne do diplome.

Gde nestaju sve te ambiciozne žene između prve godine studija i dodele diplome? Odgovor se krije u „duboko ukorenjenim društvenim normama“. Što je samo eufemizam za činjenicu da se od njih i dalje očekuje da drže tri ugla kuće, dok četvrti podupiru neplaćenim kućnim poslovima. Mlade žene u Srbiji troše četiri puta više vremena na kuvanje, čišćenje i brigu o porodici nego njihove muške kolege. Fakultet je, izgleda, samo hobi koji se prekida čim stigne prva tura veša za peglanje.

Rihard Maša iz Delegacije EU podseća da rodna ravnopravnost nije trošak nego investicija. Nažalost, u našem podneblju, ta se investicija i dalje tretira kao „luksuz“. I to onaj koji se lako žrtvuje zarad tradicionalne idile u kojoj diploma služi kao podmetač za saksiju, a ne kao ulaznica za tržište rada.

NEET status – Nevidljivi i zaboravljeni

Skoro četvrtina mladih žena (23 odsto) uzrasta od 25 do 29 godina nalazi se u takozvanom NEET statusu – niti rade, niti se školuju, niti se usavršavaju. One su statistički duhovi. Nevladin sektor godinama prati ovaj trend, ali se čini da su „poboljšanje dostupnosti podataka“ i „unapređenje politika“ jedine stvari koje kontinuirano rastu, dok broj stvarnih prilika tapka u mestu.

Mostovi koji ne vode nikuda

Zaključak panel diskusije nakon predstavljanja Indeksa bio je predvidljiv: programa i obuka ima, ali mladi za njih ili ne znaju. Ili im – što je mnogo bolnije – ne veruju. Institucije razvijaju planove, strategije se gomilaju, ali svako svira svoju pesmu u odvojenoj sobi.

Nedostatak dijaloga i „umreženosti“ (još jedna omiljena birokratska reč) rezultira time da mladi, umesto da budu motor razvoja, postaju pasivni posmatrači sopstvenog propadanja. Dok Srbija „korača ka EU“, njeni mladi ljudi uglavnom koračaju ka aerodromu „Nikola Tesla“. Jer je tamo „Indeks participacije“ u stvarnom životu mnogo jednostavniji: kupiš kartu i odeš tamo gde te ne pitaju čiji ili čija si i koliko sati dnevno držiš kutlaču.