Ako ne možemo da menjamo velike korporacije, možemo da promenimo gde trošimo novac
Kupuj kod malih. Kupuj kod seljaka. Kupuj domaće. Na prvi pogled, to zvuči kao obična patriotska parola. Ali u svetu u kojem velike korporacije imaju sve veći uticaj na proizvodnju hrane, vode, energije i drugih prirodnih dobara, ovakav izbor može da bude mnogo više od toga – može da bude oblik svakodnevnog ekonomskog otpora.
Pre gotovo dve decenije, tadašnji predsednik i izvršni direktor Nestlé-a Peter Brabeck-Letmathe govorio je veoma otvoreno o vodi kao ekonomskom resursu i potrebi da ona ima cenu. Njegove izjave iz intervjua iz 2005. godine i danas izazivaju polemike, posebno zbog načina na koji je govorio o vlasništvu i upravljanju vodnim resursima.
Nestlé je kasnije dao drugačije tumačenje njegovih stavova i danas navodi da je Brabeck smatrao pristup čistoj vodi ljudskim pravom, uz stav da vodu treba racionalnije koristiti i da njena upotreba mora imati ekonomsku vrednost. Nećemo ovde ulaziti u tu raspravu. Važnije je pitanje koje ona otvara: šta se događa kada prirodno dobro, bez kojeg čovek ne može da živi, počnemo da posmatramo pre svega kao robu?
Voda nije čokolada
Naravno da voda ima ekonomsku cenu. Potrebni su vodovodi, cevovodi, postrojenja za preradu, održavanje sistema, laboratorijske analize i ljudi koji sve to rade. Ali postoji ogromna razlika između plaćanja usluge obezbeđivanja vode i ideje da neko može da postane vlasnik prirodnog izvora i potom određuje ko ima pravo da mu pristupi.
Voda nije proizvod koji je čovek izmislio. Nije patent, nije brend i nije nastala u fabrici. Isto važi za zemljište, šume, reke, vazduh i druge prirodne resurse. Ujedinjene nacije su još 2010. godine priznale pravo na bezbednu i čistu vodu za piće i sanitaciju kao ljudsko pravo.
Upravo zato rasprava o vodi nije samo rasprava o jednom proizvodu. To je pitanje kakav odnos želimo da imamo prema prirodnim dobrima i ko će jednog dana odlučivati o njihovoj dostupnosti.
Veliki postaju sve veći, mali nestaju
Pogledajmo šta se događa sa hranom. Na jednoj strani imamo ogromne sisteme koji proizvode, prerađuju, pakuju, reklamiraju i distribuiraju hranu širom sveta. Na drugoj je mali poljoprivrednik koji obrađuje nekoliko hektara, proizvodi u plasteniku ili drži nekoliko desetina grla stoke. Jedan ima fabriku, marketing, logistiku, pravnike i distribuciju, a drugi traktor, njivu i porodicu.
I onda od oba očekujemo da se ravnopravno bore na tržištu.
Prema konačnim rezultatima Popisa poljoprivrede 2023, u Srbiji postoji 508.325 poljoprivrednih gazdinstava, a 99,6 odsto su porodična poljoprivredna gazdinstva. Istovremeno, broj gazdinstava je u odnosu na 2018. smanjen za oko deset odsto, a prosečna starost nosioca gazdinstva je oko 60 godina. To nije samo statistika. To je upozorenje da veliki deo naše poljoprivrede i dalje počiva na malim porodičnim proizvođačima, dok istovremeno proizvodnja i ljudi koji se njome bave nestaju.
A šta mi možemo da uradimo?
Ako velike korporacije imaju ogroman novac, stručnjake, marketing, lobiste i mogućnost da utiču na tržište, šta može običan čovek? Možemo da glasamo, organizujemo se, zahtevamo odgovornost institucija i protestujemo. Ali postoji još nešto što radimo svakog dana, često potpuno nesvesno – kupujemo.
Svaki put kada izvadimo novac iz novčanika, odlučujemo kome taj novac ide. Ako kupimo sir od malog proizvođača iz okoline Kruševca, novac ide tom proizvođaču. Ako kupimo med od lokalnog pčelara, deo novca ostaje u našem kraju. Ako kupimo povrće od seljaka sa Rasine ili vino iz Župe, podržavamo proizvodnju koja postoji ovde, među ljudima koje možemo da upoznamo.
To možda deluje kao sitnica, ali kada se ista odluka ponovi stotinama ili hiljadama puta, ona postaje ekonomska snaga.
Jedan dinar nije samo jedan dinar
Zamislimo porodicu koja mesečno troši 100.000 dinara na hranu i kućne potrepštine. Ne mora da promeni sve svoje navike. Ako samo deset odsto te potrošnje, odnosno 10.000 dinara mesečno, preusmeri ka lokalnim proizvođačima, to je 120.000 dinara godišnje koji su ostali u lokalnoj ekonomiji. Ako isto uradi hiljadu porodica, govorimo o 120 miliona dinara.
To je samo ilustracija, ali pokazuje princip. Ne moramo da odbacimo velike prodavnice niti svaki proizvod multinacionalnih kompanija. Dovoljno je da se ponekad zapitamo: da li ovo mogu da kupim od nekoga iz svog kraja?
Ako je odgovor da, a domaći proizvod je kvalitetan i cena prihvatljiva, zašto ne bismo dali prednost čoveku čiji rad možemo da vidimo i kojem možemo ponovo da se vratimo?
Kupuj kod malih, ali ne kupuj slepo
Ni mali proizvođač nije automatski dobar samo zato što je mali. I među domaćim proizvođačima ima onih koji prave odlične proizvode, ali i onih koji ne poštuju kvalitet ili kupca. Zato „kupuj domaće“ ne znači da treba kupiti bilo šta samo zato što je domaće. Znači da treba upoznati proizvođača i birati.
Ako je proizvod dobar, ako je čovek korektan i ako znamo šta kupujemo, vratimo mu se. Preporučimo ga prijateljima i komšijama. Kupimo ponovo. Domaćem proizvođaču nije potrebna samo reklama – potrebni su mu kupci.
Kruševac ima ono što veliki gradovi gube
Kruševac ima veliku prednost: grad je okružen selima, voćnjacima, njivama, vinogradima, stočarskim gazdinstvima i malim proizvođačima. Rasinski okrug ima ljude koji proizvode voće i povrće, mleko i sir, meso, med, vino, rakiju, zimnicu i čitav niz drugih proizvoda.
Ali ako proizvođač ne može da proda svoju robu, prestaće da je proizvodi. Ako mu se više isplati da proda zemlju nego da je obrađuje, prodaće je. Ako njegovo dete vidi da od poljoprivrede ne može da živi, otići će. I tako proizvodnja nestaje – jedna njiva, jedan voćnjak, jedno gazdinstvo, jedna porodica, jedno selo.
Dok jednog dana ne shvatimo da hranu uglavnom kupujemo od velikih sistema. Tada je već kasno da pitamo gde su nestali mali proizvođači.
Nije problem što postoje veliki
Nije cilj da ukinemo velike kompanije niti da se pravimo da možemo da živimo bez multinacionalnih proizvođača i velikih trgovinskih lanaca. Veliki sistemi imaju svoje prednosti: mogu da obezbede velike količine proizvoda, stabilnu distribuciju i širok izbor.
Problem nastaje kada postanu toliko dominantni da mali više nemaju prostora. Kada mali proizvođač nestane, ne nestaje samo jedan poslovni subjekt. Nestaju deo lokalne ekonomije, znanje, zanat, tradicija i konkurencija. A sa manje konkurencije potrošač postaje zavisniji od nekoliko velikih sistema.
Zato nije potrebno voditi rat protiv velikih. Potrebno je napraviti prostor za male.
Najjača poruka nije bojkot. To je izbor.
Bojkot je ponekad potreban, ali mnogo je snažnije kada ljudi promene naviku. Ne kupiti jednom određeni proizvod nije naročito teško. Ali ako hiljade ljudi godinama deo svoje kupovine usmeravaju prema malim proizvođačima, tada nastaje tržište koje veliki sistemi moraju da poštuju.
Zato „kupuj domaće“ ne treba da bude prazna parola. Kupuj kod malog pekara ako pravi dobar hleb, jaja od proizvođača kojem veruješ, sir sa sela, povrće kada mu je sezona, domaće voće, vino iz kraja ili med od pčelara kojeg poznaješ. I kada pronađeš dobrog proizvođača, nemoj ga menjati samo zato što je negde nešto jeftinije za dvadeset dinara. Nekada tih dvadeset dinara predstavlja razliku između opstanka male proizvodnje i još jednog domaćinstva koje odustaje.
Svaki kupac ima svoj mali „glas“
Često se kaže da jedan čovek ne može ništa da promeni. Jedan čovek zaista ne može da promeni poslovnu politiku velike multinacionalne kompanije, ali može da promeni kome daje svoj novac. Deset ljudi može da promeni promet malog proizvođača, sto ljudi može da mu obezbedi tržište, a hiljadu ljudi može da napravi čitav lokalni ekonomski sistem.
Zato nije reč o ratu protiv velikih, već o jačanju malih. Ne moramo odbaciti sve što dolazi iz velikih sistema, ali možemo prestati da verujemo da je veliko automatski bolje, a malo nevažno.
Šta onda ostaje stanovnicima Kruševca?
Ostaje nam ono što imamo svaki put kada otvorimo novčanik – izbor. Možemo da kupujemo isključivo po tome šta je najjeftinije, najpoznatije i najviše reklamirano. A možemo ponekad da zastanemo i pitamo se odakle je proizvod došao, ko ga je napravio i gde će završiti naš novac.
Nećemo tako promeniti svet preko noći, zaustaviti multinacionalne kompanije ili rešiti sve probleme poljoprivrede. Ali možemo da održimo svog proizvođača, pomognemo svom selu i sačuvamo lokalnu proizvodnju. Možemo da kupujemo domaće kada imamo izbor i da naučimo svoju decu da nije svejedno kome daju novac.
Jer novac nije samo sredstvo plaćanja. Novac je glas.
Svaki dinar koji potrošimo podržava nešto. Pitanje je samo – šta želimo da podrži naš dinar?
Možda je zato vreme da „kupuj domaće“ prestane da bude samo patriotska fraza i postane ekonomska odluka. Kupuj kod malih. Kupuj kod seljaka. Kupuj domaće. Ne zato što su veliki automatski loši, već zato što bez malih jednog dana možemo ostati sa veoma malo izbora.
A kada izgubimo izbor, onda više nije važno koliko je velika korporacija, ni koliko je mali proizvođač. Važno je samo ko je ostao da nam proda ono što nam je potrebno.
Zato se borba za lokalnu ekonomiju ne počinje velikim političkim parolama. Počinje sledećom kupovinom.
Skip to content