ŽIVOT GLUVONEMIH I STARIH OSOBA NA SELU: Zaboravljeni u tišini

U selima oko Kruševca, daleko od buke grada, žive ljudi koji tišinu ne biraju – ona im je nametnuta. To su gluve i gluvoneme osobe koje, uz sve teškoće koje donosi invaliditet, žive i sa izolacijom, strahom i usamljenošću.

Njihove priče pokazuju kako nedostatak podrške sistema svakodenvicu pretvara u borbu.

„Strah mi je najveći neprijatelj“

U Velikom Šiljegovcu, u kući Radice Urošević, pitanja se pišu na papiru, a odgovori dolaze tiho, glasom žene koja pola života ne čuje.

„Imam 73 godine. Ne čujem više od pola života, 90 posto ne čujem. Kupila sam jedan aparat, ali kada ga stavim samo mi je još gore. Za drugi nisam imala para. Ovaj mi izaziva bolove u glavi. A od države nisam ništa dobila. Kako da kupim aparat od hiljadu evra, kad imam penziju 20 hiljada?“ objašnjava Radica.

Njene reči otkrivaju ono što je svakodnevica mnogih starijih gluvih osoba – osećaj nemoći. Radica ne živi sama samo u kući, već i u svetu u kojem ne čuje opasnost ni kada se približava.

„Kod mene je najveći problem taj strah. Može neko da uđe u kuću, a ja ga neću čuti. Fali mi i druženje. Nije da me ljudi izbegavaju, ali ja pričam svoje, oni svoje, jer ih ne čujem. Kod lekara i ne idem – bojim se da se neću snaći. Naučila sam malo da čitam s usana, ali niko neće da ponovi nekoliko puta. Okrenu se i odu.“

Njena deca je posećuju, pomažu u odlascima u grad i institucije, ali i sama primećuje da sa njom niko neće da vodi duge razgovore. „Ko će gluvoj babi da ponovi tri puta?“, kaže kroz gorak osmeh.

Tišina Radice Milovanović

U selu Rosica, druga Radica –Milovanović – ne može čak ni da kaže da je usamljena, jer je rođena gluvonema. Sa novinarkom je komunicirala preko svoje kćerke, koja je vremenom naučila znakovni jezik.

 „Mnogo pojmova ona ne razume, snalaženje je jako loše, i u prodavnicama, i u javnim ustanovama. Usamljena je previše. Mi dođemo, obiđemo je, ali ne možemo često. Do Kruševca ne može da dođe sama, jer nema prevoza. Oseća se odbačeno. Njoj, kao i drugima, država nikada ništa nije pružila. Čak ni klub za osobe sa invaliditetom više nema nikakvu organizaciju.“ – prenosi Radičina kćerka.

Njene reči svedoče o još jednom sloju izolacije: nemogućnosti da se samostalno dođe do grada, do lekara ili udruženja koje bi trebalo da okuplja i podržava ovakve osobe.

Savez postoji, ali podrška ne dopire do svih

Prema podacima Saveza gluvih i nagluvih u Kruševcu, broj članova varira između 80 i 100. Uglavnom su to starije osobe – od 45 godina naviše – dok mladih ima najmanje. Svi dolaze isključivo iz Kruševca i okolnih sela, jer svaki grad ima svoj savez kako bi se na što brži i lakši način pružila podrška. Međutim, ti podaci obuhvataju samo one koji su se učlanili. Stvarni broj ljudi koji žive s ovim teškoćama je znatno veći, a mnogi ostaju van svake organizacije i bez ikakve pomoći.

U teoriji, udruženja služe kao most između članova i institucija. U praksi, kako pokazuju ispovesti Radice Urošević i Radice Milovanović, taj most se završava na gradskim ulicama – do seoskih kuća ne dopire.

Prava na papiru, tišina u praksi

Srbija je potpisnica Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom. Ta konvencija jasno obavezuje državu da obezbedi pristup komunikaciji, informacijama i socijalnim uslugama. Međutim, u selima oko Kruševca ta prava ostaju mrtvo slovo na papiru.

Slušni aparati i tumači znakovnog jezika nisu luksuz, već osnovno sredstvo za ravnopravan život. Ali aparati koštaju više od hiljadu evra, dok penzije često ne prelaze 20 hiljada dinara. Tumači su retki i ne obezbeđuju se sistematski, već samo povremeno i uz dodatne procedure.

Rezultat je da mnogi gluvi i gluvonemi ljudi žive u potpunoj zavisnosti od porodice – ako je uopšte imaju. Oni koji su samižive u neprekidnom strahu i tišini.

Nevidljivi i zaboravljeni

Gluvi i gluvonemi nisu samo osobe sa oštećenjem sluha – oni su građani kojima sistem, svojim nemarom, uskraćuje osnovna ljudska prava. Njihov život na selu dodatno otežava nedostatak prevoza, udaljenost od gradskih institucija i činjenica da udruženja ne stižu da se bave svakodnevnim problemima svojih članova.

Slučajevi dve Radice svedoče o tome da problem nije samo u njihovoj nemoći, već u nepostojanju državne volje da im obezbedi podršku. Umesto integracije, oni dobijaju izolaciju; umesto pomoći – tišinu.

I dok broj članova Saveza gluvih i nagluvih pokazuje da je u Kruševcu između 80 i 100 ljudi koji se bore sa istim problemima, jasno je da se stvarna cifra meri mnogo većim brojem. A svaka od tih osoba ima istu potrebu: da ne živi usamljeno, u tišini, i bez osećaja da ih je društvo zaboravilo.

Izvor: KruševacPRESS