Mladi nisu nezainteresovani, već žive u pogrešnom okruženju

Dok se tradicionalni mediji bore za pažnju, a društvene mreže nude brze vesti, mimove i lajfkouč savete u trideset sekundi, mlađe generacije sve teže dolaze do šireg konteksta složenih društvenih tema. O tome kako kratki formati i algoritmi utiču na medijsku pismenost mladih, zašto su posebno ranjivi na digitalne manipulacije i kako civilni sektor i mediji mogu da im se približe bez uloge moralizatora, govore Ana Jovanovski, pedagoškinja i predsednica udruženja Tebrizam iz Bora i Jovan Janjić, glavni i odgovorni urednik portala Tebrizam.rs

Ana, budući da mladi sve ređe posećuju klasične informativne portale ili prate tradicionalne medije, a vesti konzumiraju kroz fleševe, TikTok video-snimke i Instagram storije, kako ocenjuješ uticaj ovih formata na dubinu njihovog informisanja? Da li brzina i vizuelna atraktivnost nužno vode ka površnom razumevanju složenih društvenih tema?

Kratki formati sami po sebi ne moraju nužno da vode ka površnom informisanju, ali mislim da mogu da smanje dubinu razumevanja ukoliko postanu glavni ili jedini način na koji mladi prate društvene teme. Veliki deo informacija danas do njih dolazi kroz TikTok, Instagram, YouTube i slične platforme, gde se od sadržaja očekuje da za veoma kratko vreme privuče pažnju i prenese glavnu poruku.

Takav format može sasvim dobro da posluži da neko sazna šta se dogodilo, ali je mnogo teže u trideset ili šezdeset sekundi objasniti zašto se nešto dogodilo, šta mu je prethodilo, ko su svi relevantni akteri i kakve posledice određeni događaj ili odluka mogu da imaju. Upravo se tu najčešće gubi kontekst, a kod složenih društvenih tema on je često jednako važan kao i sama informacija.

Dodatni izazov je to što se mladi često informišu iz više različitih fragmenata, pa jedan deo priče vide u storiju, drugi u kratkom videu, treći kroz nečiji komentar, mim ili objavu influensera, a zatim od tih delova sami sklapaju širu sliku o nekoj temi. Ta slika ne mora nužno da bude pogrešna, ali vrlo lako može da bude nepotpuna, posebno kada nije jasno gde prestaje informacija, a gde počinju nečije mišljenje, interpretacija ili zabavni sadržaj.

Sa druge strane, ne mislim da brzinu i vizuelnu atraktivnost treba posmatrati kao nešto negativno, jer upravo dobar video, grafika ili jednostavno objašnjenje mogu da približe komplikovanu temu mladima mnogo bolje nego dugačak i suv tekst koji možda nikada ne bi otvorili. Važno je, međutim, napraviti razliku između toga da se nešto pojednostavi kako bi bilo razumljivije i toga da se banalizuje do mere u kojoj se izgube suština, nijanse i važne činjenice.

Problem nastaje onda kada potreba da sadržaj bude što kraći, dinamičniji i upečatljiviji počne da određuje i samu informaciju, pa se zbog pažnje i pregleda biraju samo najdramatičniji delovi, naglašava konflikt ili se složen problem svodi na jednu jednostavnu poruku. Društvena stvarnost je uglavnom mnogo komplikovanija od onoga što može da stane u jedan kratak video, ali to ne znači da kratki formati nemaju vrednost.

Naprotiv, oni mogu da budu veoma dobar prvi korak u informisanju mladih, pod uslovom da ne postanu i jedini nivo informisanja, već da zainteresuju publiku, daju joj osnovu za razumevanje i podstaknu je da o temi sazna više.

Popularnost ispred kredibiliteta

Kroz tvoje iskustvo u medijima i radu sa mladima, koje vrste digitalnih manipulacija – poput klikbejt naslova, vađenja izjava iz konteksta ili uticaja neproverenih „lajfkouč“ influensera – najuspeljivije pronalaze put do mlađe publike i zbog čega su mladi na njih posebno ranjivi?

Kod mladih najlakše prolaze manipulacije koje su kratke, emotivne i dovoljno uverljive da ne ostave mnogo prostora za preispitivanje. Tu pre svega mislim na klikbejt naslove, isečene izjave bez šireg konteksta, senzacionalističke kratke video-snimke, ali i sadržaj influensera koji se predstavljaju kao autoriteti za teme za koje često nemaju nikakve stručne kvalifikacije.

Posebno su problematični kratki formati na TikToku, Instagramu i sličnim platformama. Nekada je dovoljno uzeti deset ili petnaest sekundi iz razgovora koji traje sat vremena i potpuno promeniti utisak o tome šta je neko zapravo rekao. Slično funkcionišu i naslovi koji namerno preuveličavaju sadržaj teksta ili videa, kao i snimci koji se objavljuju bez datuma, izvora ili dodatnog objašnjenja, pa publika sama popunjava ono što nedostaje.

Kod mladih veoma dobro prolaze i razni „lajfkouč“, motivacioni i finansijski influenseri, kao i oni koji daju savete o emotivnim odnosima, a koji kompleksne probleme svode na veoma jednostavne formule: „uradi ovih pet stvari i bićeš uspešan“, „ako se partner ovako ponaša, odmah ga ostavi“ ili „ako razmišljaš na ovaj način, nikada nećeš imati novac“. Takav sadržaj je privlačan upravo zato što nudi brzo i jednostavno objašnjenje za probleme koji su u stvarnosti mnogo složeniji.
Mislim da su mladi posebno ranjivi ne zato što su manje inteligentni ili naivniji, već zato što veliki deo informacija konzumiraju u okruženju koje favorizuje brzinu, emociju i privlačenje pažnje. Veoma se jasno vidi koliko su prve sekunde sadržaja, jaka tvrdnja, konflikt ili emocija važni da bi nešto uopšte doprlo do publike, što ostavlja manje prostora za zastajanje, proveru izvora i razmišljanje o širem kontekstu.

Dodatni problem je što se kredibilitet danas često procenjuje kroz popularnost i način prezentacije. Ako neko ima veliki broj pratilaca, dobru produkciju, mikrofon, titlove i govori samouvereno, lako može da ostavi utisak stručnosti čak i kada iza njegovih tvrdnji nema ozbiljnih izvora ili relevantnog znanja.

Zato mislim da su danas najuspešnije upravo one manipulacije koje ne izgledaju kao očigledne laži. One uzmu deo istine, izvuku ga iz konteksta, pojednostave ga i upakuju u sadržaj koji je dovoljno emotivan i atraktivan da ga prihvatimo pre nego što stignemo da ga proverimo, ističe Ana Jovanovski, aktivistkinja, pedagoškinja i predsednica udruženja Tebrizam iz Bora.

Zarobljeni u mehuru

Jovane, društvene mreže funkcionišu na principu personalizovanih algoritama koji nam serviraju isključivo sadržaje bliske našim već formiranim stavovima. Koliko ovaj fenomen „informativnih mehura“ otežava rad omladinskih inicijativa i medija, i primećuješ li kod mladih iskrenu želju da tragaju za informacijama koje osporavaju njihova uverenja?

Apsolutno mislim da su informativni mehuri jedan od najvećih problema kada pokušavamo da dopremo do mladih. Lako se zavaramo velikim brojem pregleda, lajkova i deljenja i pomislimo da neka tema dopire do svih, a zapravo se često vrtimo unutar istog kruga već zainteresovanih ljudi.

To vidimo i na primeru studentskog pokreta. Neke objave imaju ogromne brojke, ali mlada osoba čiji se digitalni prostor vrti oko gejminga, mode, influensera ili zabave može gotovo potpuno da zaobiđe politički i društveni sadržaj. Algoritam nauči njena interesovanja i nastavlja da joj servira ono na šta već reaguje.

To ozbiljno otežava rad omladinskim medijima i inicijativama. Možemo napraviti sto objava i razgovarati sa istim ljudima sto puta, a danas čak ni broj pratilaca nije garancija da ćemo dopreti do sopstvene publike. Platforme mnogo više vrednuju sadržaj koji odmah zadrži pažnju i izazove reakciju.

Dodatno, civilni sektor i društvene teme delu mladih već deluju dosadno ili „nekul“. Deo odgovornosti je i na nama, jer je taj sadržaj često previše formalan, ali se istovremeno za pažnju mladih borimo sa TikTokom, influenserima, gejmingom i čitavom industrijom zabave koja raspolaže mnogo većim resursima.

Koliku moć imaju same platforme pokazala je i odluka Mete iz 2024. godine da ograniči preporučivanje političkog sadržaja ljudima koji takve naloge već ne prate, iako je ta politika kasnije menjana.

A da li mladi sami traže informacije koje osporavaju njihova uverenja? Mislim da to ne možemo očekivati od većine ljudi, ne samo mladih. Prirodnije nam je da biramo sadržaj koji potvrđuje ono što već mislimo. Zato je pravi izazov pronaći način da izađemo iz sopstvenog mehura i dopremo i do mladog čoveka koji nas nikada ne bi sam potražio.

Kako razlikovati manipulaciju of informacije?

Kada govorimo o manjku kritičkog razmišljanja i medijske pismenosti, koga vidiš kao najodgovornijeg za trenutno stanje: formalni obrazovni sistem koji kasni za digitalnom erom, same platforme koje profitiraju na senzacionalizmu, ili tradicionalne medije koji su odavno izgubili autoritet kod mlađih generacija?

Mislim da bi bilo pogrešno odgovornost svesti samo na škole, medije ili društvene mreže. Iza svega toga postoji sistem i politička vlast koja taj sistem godinama uređuje. Generacije koje danas imaju 15, 16 ili 18 godina praktično su odrasle u istom političkom okruženju.

Zato i vlast mora da ponese veliki deo odgovornosti. Ne zato što država može da kontroliše svaki TikTok koji će neko pogledati, već zato što ima najveće poluge da utiče na obrazovanje, javni medijski prostor, institucije, položaj nastavnika, nezavisnih medija i civilnog društva.

Prvi problem vidim u obrazovanju. Kritičko mišljenje se ne razvija učenjem definicija napamet, već kada mladi imaju prostor da postavljaju pitanja, diskutuju, preispituju autoritet, analiziraju različite izvore i sami donose zaključke. Ne mislim da su nastavnici glavni krivci. Oni često rade pod velikim administrativnim opterećenjem, za relativno male plate i bez dovoljno podrške, vremena i resursa za dodatni rad sa mladima. Istovremeno, medijska pismenost još nije dovoljno duboko ugrađena u svakodnevno obrazovanje. Postoje programi i pojedinačne inicijative, ali to nije dovoljno za generacije koje odrastaju uz TikTok, YouTube, influensere, politički marketing i algoritme. Mladi bi kroz čitavo školovanje trebalo da uče kako se proverava izvor, razlikuje činjenica od mišljenja, prepoznaje propaganda i razume način na koji algoritmi oblikuju ono što vide.

Drugi veliki problem je medijski prostor. Teško je od mladih očekivati da razvijaju medijsku pismenost ako istovremeno odrastaju uz senzacionalizam, tabloidizaciju, političku propagandu i obračune sa neistomišljenicima. Tu nastaje paradoks: od njih očekujemo da razlikuju manipulaciju od informacije, dok im veliki deo javnog prostora pokazuje kako manipulacija izgleda kada postane normalizovana.

Važan je i odnos prema civilnom društvu. Veliki deo neformalnog obrazovanja o medijskoj pismenosti, ljudskim pravima, demokratiji i aktivizmu dolazi upravo iz organizacija civilnog društva. Ako se one godinama predstavljaju kao nešto strano, sumnjivo ili neprijateljsko, onda se mladi udaljavaju i od prostora u kojima bi mogli da razvijaju kritičko mišljenje. Tako mladi ostaju između formalnog obrazovanja koje često ne prati dovoljno brzo digitalni svet i društvenih mreža čiji je glavni cilj da zadrže njihovu pažnju. A između toga slabe upravo oni prostori u kojima bi mogli da diskutuju, greše, preispituju informacije i razvijaju sopstveni stav.

Platforme imaju odgovornost, mediji imaju odgovornost, škole imaju odgovornost, ali politička vlast ima dodatnu odgovornost jer postavlja pravila igre za sve ostale. Ako više od decenije imate mogućnost da menjate obrazovni sistem, medijske zakone, regulatorna tela i odnos prema civilnom društvu, onda se problem ne može svesti samo na TikTok ili na tvrdnju da su mladi nezainteresovani. Mladi nisu rođeni nezainteresovani za društvo. Pitanje je kakvo smo im okruženje napravili da tu radoznalost, sumnju i kritičko mišljenje razvijaju.

Mladi kao kreatori sadržaja

Kombinovanjem novinarskog i omladinskog aktivizma, dolaziš u kontakt sa obe strane. Na koji način organizacije civilnog društva i nezavisni mediji mogu praktično da se suprotstave dezinformacijama i lažnim vestima, a da kod mladih ne izazovu kontraefekat i ne zvuče kao strogi moralizatori?

Mislim da je najveća greška kada mladima pristupimo sa pozicije da mi znamo, a da oni samo treba da slušaju. Ako želimo da razvijamo medijsku pismenost, komunikacija mora da im bude bliska i da ih uključuje.

Jedan od dobrih modela jesu vršnjački edukatori, mladi koji razumeju jezik svoje generacije. Ali njihov rad mora biti adekvatno plaćen. Neformalna edukacija pritom ne mora da bude još jedna radionica sa prezentacijom. To mogu biti kvizovi, debate, takmičenja u proveri informacija i drugi događaji uživo, ali i kratki videi, ankete i interaktivni sadržaji. Važno je da mladi budu učesnici, a ne samo publika.

Ali nije dovoljno samo učiti ih kako da prepoznaju dezinformaciju. Nezavisni mediji i organizacije civilnog društva moraju i sami brže da reaguju. Ako se manipulacija širi kroz video od 30 sekundi, odgovor ne mora biti tekst od pet stranica. Može biti jednako kratak sadržaj koji pokazuje originalni izvor i objašnjava šta je netačno ili izvučeno iz konteksta.

Veliki problem je i to što mnoge redakcije gotovo potpuno zapostavljaju mladu publiku i retko je uključuju u kreiranje sadržaja. Ako ozbiljni mediji napuste taj prostor, popuniće ga influenseri i kreatori kojima su često važniji pažnja i profit. Tako mladi ostaju prepušteni sadržajima koji mogu da promovišu kockanje, brzu zaradu, nasilje, kriminal ili nerealne slike luksuza.

Zato mlade treba vratiti u medije, ne samo kao publiku već kao autore, dati im prostor da biraju teme, pišu, snimaju i stvaraju sadržaj uz mentorsku podršku. Cilj medijske pismenosti nije da im kažemo kome da veruju, već da ih naučimo da traže izvor, proveravaju tvrdnje i preispituju influensera, političara, novinara, ali i nas iz civilnog sektora, zaključuje Jovan Janjić, glavni i odgovorni urednik portala Tebrizam.rs. 

Izvor: KruševacPRESS