Vlast novcem građana finansira medijsku propaganda: Milijarde za poslušne medije

Od skoro dve milijarde dinara javnog novca, koliko se slilo u medije samo tokom ove godine, značajan deo završio je na računima redakcija koje redovno krše profesionalne standarde i šire dezinformacije. Propaganda koju vode prorežimski mediji ne prepoznaje se samo po tome šta je objavljeno, već često i po tome šta je sistemski izostavljeno.

Zašto mediji koji iz dana u dan krše Kodeks novinara dobijaju milionske iznose iz budžeta? Odgovor ne leži samo u medijskim konkursima, već u mreži ugovora, oglašavanja i javnih nabavki kojima vlast izdržava poslušne redakcije, dok nezavisne izgladnjuje.

Zoran Gavrilović, izvršni direktor Biroa za društvena istraživanja (BIRODI), objašnjava kako klijentelizam direktno ugrožava bezbednost i novčanike građana, i šta je prvi, ključni korak da se taj lanac konačno prekine.

*Kako u praksi funkcioniše mehanizam preusmeravanja budžetskog novca ka poslušnim medijima, i kako je moguće da milionske iznose na konkursima dobijaju upravo oni mediji koji redovno krše Kodeks i šire dezinformacije?
–Ključni problem nije toliko u tome što ne postoje pravila, već u njihovoj primeni. Pravilnik izričito predviđa da se prilikom ocenjivanja projekta uzima u obzir da li je mediju prethodne godine izrečena mera zbog kršenja profesionalnih i etičkih standarda, kao i težina i učestalost prekršaja.
Međutim, Savet za štampu navodi da je tokom 2025. dostavio svoje odluke za čak 181 konkurs, ali da su u više slučajeva sredstva ipak dobili mediji za koje je Komisija za žalbe više puta utvrdila kršenje Kodeksa.
Dakle, problem nastaje kada se kriterijum profesionalnosti formalno nalazi u propisima, ali nema dovoljno jak uticaj na konačnu odluku komisije. Tada konkurs može da postane mehanizam kojim se javni novac raspodeljuje medijima bez obzira na kvalitet njihovog novinarstva. ANEM je u analizi konkursa za 2026. ocenio da se sistem sve više udaljava od javnog interesa i ukazao na selektivnu primenu propisa i odsustvo institucionalne kontrole.
Pitanje lokalnih konkursa je pitanje i sprovođenja lokalnih antikorupcijskih projekata koji predviđaju evaluciju podržanih projekata, koja se ne sprovodi na nivuou evalucije sadržaja, tj. da li su u funkciji javnog interesa.

*Na koje sve prikrivene načine vlast finansijski održava klijentelističke medije dok istovremeno izgladnjuje nezavisne redakcije?
–Konkursi su samo jedan kanal. Postoje i ugovori za oglašavanje i marketing, javno obaveštavanje, promociju, istraživanja, sponzorstva, donacije, javne nabavke i drugi poslovi koje državni organi, lokalne samouprave, javna preduzeća i druga javna tela mogu zaključivati sa medijima.
Zanimljivo je da upravo Zakon o javnom informisanju i medijima pokazuje koliko je taj sistem širok: Registar treba da sadrži podatke o novcu koji mediji neposredno ili posredno dobijaju od organa javne vlasti, uključujući donacije, poklone, sponzorstva, istraživanja, kampanje, oglašavanje, marketing, promociju, javne nabavke i druge usluge.
Zato, kada analiziramo ekonomski odnos vlasti i medija, nije dovoljno pitati ko je koliko dobio na medijskom konkursu. Treba napraviti konsolidovani račun: koliko je određeni izdavač i sa njim povezana lica ukupno dobio iz svih javnih izvora. Tek tada možemo da vidimo stvarni obim finansijske zavisnosti.

*Kako se medijski klijentelizam direktno odražava na budžet i bezbednost običnog čoveka?
– Građanin je u takvom sistemu dvostruko oštećen. Prvo, njegovim novcem finansira se sadržaj koji ne mora da služi javnom interesu. Drugo, može ostati bez informacije koja mu je potrebna da kontroliše kako se njegov novac troši.
Zamislimo lokalnu sredinu u kojoj postoji problem sa kvalitetom vode, javnom nabavkom, stanjem mosta ili bezbednošću škole. Ako lokalni medij ekonomski zavisi od lokalne vlasti, postoji rizik da neće dovoljno istraživati upravo instituciju od koje mu zavisi prihod. Posledica više nije samo „loše novinarstvo“. Građanin može kasnije saznati za opasnost, korupciju ili nenamensko trošenje novca.
Zato medijski integritet treba posmatrati i kao pitanje integriteta javnih institucija i bezbednosti građana.

*Šta društvo gubi kada lokalni mediji umesto kontrolora vlasti postanu njen PR servis?
– Gubi lokalni mehanizam javne kontrole. Građanin više ne dobija odgovor na pitanja: gde odlazi budžetski novac, ko dobija poslove, zašto kasni rekonstrukcija škole, zašto je zagađen vazduh, ko je odgovoran za komunalni problem.
Umesto novinarstva koje postavlja pitanja dobijamo protokolarno novinarstvo: predsednik opštine je otvorio, obišao, najavio, sastao se i obećao.
Tada lokalni medij prestaje da bude posrednik između građana i vlasti i postaje deo komunikacionog aparata vlasti. Posebno je problematično ako građani takav sadržaj prethodno finansiraju kroz lokalni budžet.

*Kako građani mogu prepoznati prikriveni politički oglas ili jednostranu propagandu?
– Najjednostavniji test je da građanin sebi postavi nekoliko pitanja: Ko govori? Ko ne govori? Da li novinar proverava ono što mu je rečeno? Da li su činjenice odvojene od stavova? Da li osoba protiv koje su iznete ozbiljne tvrdnje ima mogućnost da odgovori?
Dodatni signali su kada prilog ima samo jednog političkog aktera, kada novinar koristi iste ocene i formulacije kao taj akter, kada nema nezavisnih izvora i dokaza, kada se izostavljaju činjenice koje menjaju sliku događaja ili kada se protivnik etiketira umesto da se predstave njegovi argumenti.
Propaganda se, dakle, ne prepoznaje samo po tome šta je objavljeno, već često po tome šta je sistematski izostavljeno.

*Postoje li pravni mehanizmi da se ospore sporne odluke konkursnih komisija i zatraži odgovornost za nenamensko trošenje novca građana?
– Da. Rešenje o raspodeli sredstava je konačno u upravnom postupku, ali se protiv njega može pokrenuti upravni spor. Zakon takođe propisuje narativno i finansijsko izveštavanje o realizaciji projekta, dostavljanje dokaza o realizaciji, a za sredstva veća od 1,2 miliona dinara i izveštaj ovlašćenog revizora.
Pored sudskog puta, veoma je važna javna kontrola: traženje bodovnih lista, biografija članova komisije, obrazloženja odluka, ugovora, finansijskih i narativnih izveštaja i dokaza da je obećani medijski sadržaj zaista proizveden.
Drugim rečima, kontrola ne treba da se završi pitanjem „ko je dobio novac?“, nego pitanjem „šta je za taj novac proizvedeno i da li je ostvaren javni interes?“

*Šta je ključni prvi korak da se prekine lanac klijentelizma između medija i politike?
– Prvi korak je potpuna finansijska transparentnost odnosa države i medija. Za svaki medij trebalo bi da bude moguće da građanin na jednom mestu vidi koliko je novca dobio iz republičkog, pokrajinskog i lokalnog budžeta, od javnih preduzeća i drugih subjekata pod kontrolom države — kroz konkurse, oglašavanje, marketing, promociju, javne nabavke, sponzorstva i sve druge ugovore.
Uz taj finansijski trag treba prikazati i profesionalni trag: odluke Saveta za štampu, odnosno mere nadležnih regulatornih tela. To je posebno važno jer podaci za 2026. pokazuju razmere sistema: prema ANEM-u, na 155 završenih konkursa i jednom dopunskom konkursu do 21. septembra bilo je raspodeljeno oko 1,9 milijardi dinara.
Drugi korak je evalucija podržnih sadržja koje su lokalne samoprave obavezne da rade po lokalnim antikorupcpijskim planovima.

Izvor: KruševacPRESS