Japan štiti decu: Verski strah i prinuda mogu biti zlostavljanje

Japan je pooštrio pristup zaštiti dece koja odrastaju u izrazito religioznim porodicama. Smernice japanske vlade omogućavaju centrima za zaštitu dece da intervenišu kada roditelji verskim uverenjima, pretnjama ili prinudom ozbiljno ugrožavaju psihičko ili fizičko zdravlje deteta.

Nije reč o zabrani verskog vaspitanja niti o tome da država određuje u šta roditelji smeju da veruju. Granica se povlači tamo gde verska uverenja postaju sredstvo pritiska, zastrašivanja ili uskraćivanja osnovnih prava deteta.

Smernice su donete krajem 2022. godine, nakon što je ubistvo bivšeg japanskog premijera Šinzo Abea otvorilo širu javnu raspravu o problemima dece koja odrastaju u porodicama pripadnika verskih zajednica.

Kada versko vaspitanje prelazi granicu?

Japanske smernice posebno obraćaju pažnju na situacije u kojima se dete primorava da učestvuje u verskim aktivnostima ili mu se pretnjama i zastrašivanjem uskraćuje mogućnost da samostalno donosi odluke.

Kao problematična ponašanja navode se, između ostalog:

• zastrašivanje deteta pričama da će završiti u paklu ili biti kažnjeno večnim prokletstvom ako ne poštuje verska pravila;
• tvrdnje da će porodicu zadesiti nesreća, bolest ili druga nesreća ukoliko se ne poštuju određena verska pravila;
• ograničavanje detetovog druženja, obrazovanja ili budućeg zanimanja isključivo zbog verskih uverenja;
• uskraćivanje potrebne medicinske pomoći zbog verskih stavova.

Upravo poslednji primer pokazuje koliko pitanje može biti ozbiljno. Japanske smernice navode i situacije u kojima roditeljsko versko uverenje dovodi do uskraćivanja medicinskog tretmana koji lekari smatraju neophodnim. Kao primer se navodi odbijanje transfuzije krvi.

Šta je promenilo stav japanskih vlasti?

Veliki deo javne pažnje usmeren je na problem takozvane „druge generacije“ pripadnika verskih zajednica – ljudi koji nisu sami izabrali da odrastaju u određenoj religijskoj zajednici, već su u njoj rođeni.

Tema je posebno postala vidljiva nakon ubistva Šinzo Abea u julu 2022. godine. Osumnjičeni za ubistvo, Tecuja Jamagami, prema navodima japanskih medija, imao je snažan gnev prema organizaciji poznatoj kao Crkva ujedinjenja, odnosno Federacija porodica za mir i ujedinjenje sveta, zbog problema koje je povezivao sa svojom porodicom. Njegova majka bila je pripadnica te organizacije, a porodica je zbog velikih donacija pretrpela ozbiljne finansijske probleme.

Nakon toga u javnosti su se pojavila brojna svedočenja ljudi koji su kao deca bili primoravani da učestvuju u verskim aktivnostima, pridržavaju se strogih pravila ili žive u strahu od božanske kazne.

Jedna bivša pripadnica Crkve ujedinjenja opisala je, na primer, kako je kao dete morala da prisustvuje verskim obredima i proučava doktrinu, dok joj je bilo zabranjeno da ima romantične veze. Govoreno joj je i da će ljudi koji prekrše verska pravila otići u pakao.

Država štiti dete, ali ne zabranjuje religiju

Suština japanskog pristupa nije u ograničavanju slobode veroispovesti. Roditelji i dalje imaju pravo da svoju decu vaspitavaju u skladu sa svojim verskim uverenjima.

Problem nastaje kada se pozivanje na religiju koristi kao opravdanje za ponašanje koje ugrožava dete.

Zato su lokalni centri za zaštitu dece dobili smernice kako da prepoznaju obrasce verske prinude i procene da li određeno ponašanje predstavlja zlostavljanje ili zanemarivanje. U ozbiljnim slučajevima mogu da preduzmu mere zaštite deteta, uključujući i njegovo privremeno izdvajanje iz porodice.

Ovakav pristup otvorio je, međutim, i ozbiljnu debatu o granici između zaštite dece i slobode veroispovesti.

Spor oko granice između religije i zlostavljanja

Da pitanje nije jednostavno pokazuje i događaj iz 2026. godine. Oko 20 pripadnika Jehovinih svedoka pokrenulo je postupak protiv japanske države, tražeći da se smernice ponište. Tužioci tvrde da one zadiru u slobodu veroispovesti i da mogu dovesti do diskriminacije vernika. Japanska vlada, s druge strane, ističe da su smernice stručne instrukcije lokalnim vlastima za procenu konkretnih slučajeva zlostavljanja i da same po sebi ne zabranjuju verske aktivnosti.

Drugim rečima, Japan pokušava da povuče relativno jasnu, ali nimalo jednostavnu liniju: religijska pripadnost sama po sebi nije problem, ali versko uverenje ne može biti opravdanje za psihičko, fizičko ili drugo ozbiljno ugrožavanje deteta.

Zašto je ova tema važna?

Slučaj Japana pokazuje koliko je teško zaštititi decu kada se potencijalno štetno ponašanje opravdava religijom, tradicijom ili autoritetom roditelja.

Dete nema istu mogućnost izbora kao odrasla osoba. Ako mu roditelji od najranijeg uzrasta govore da će ga zadesiti nesreća, bolest ili večna kazna ukoliko odbije određena pravila, teško je govoriti o slobodnom izboru. Posebno kada takav pritisak utiče na obrazovanje, kontakte sa vršnjacima, buduću karijeru ili pristup zdravstvenoj zaštiti.

Istovremeno, ostaje pitanje gde tačno prestaje legitimno versko vaspitanje, a počinje psihološka prinuda. Upravo oko te granice Japan i dalje vodi pravnu i društvenu raspravu.

Za sada je poruka japanskih vlasti jasna: sloboda veroispovesti ne znači i pravo roditelja da detetu nanose štetu pozivajući se na svoju veru.

Izvori

The Japan Times – slučajevi „druge generacije“ pripadnika verskih zajednica

The Japan Times – svedočenje bivše pripadnice Crkve ujedinjenja

The Japan Times – zakonodavne mere nakon slučaja Šinzo Abea

The Japan Times – stanje zaštite žrtava i smernice za zaštitu dece, januar 2026.

The Japan Times – spor Jehovinih svedoka sa japanskom državom, april 2026.