Književni put Bojane Jelenković: Iz srca Župe do „Stražilova”

U vremenu kada se tišina često nadvije nad malim sredinama, poezija Bojane Jelenković iz Aleksandrovca zvuči kao tihi, ali postojani odgovor – onaj koji ne traži veliku scenu da bi bio snažan, već iskrenost da bi bio trajan. Njene pesme nastaju iz duboke unutrašnje potrebe da se razume svet i sopstveno mesto u njemu, da se proživljeno pretoči u reč, a reč u nadu.

Kao neko ko je godinama strpljivo gradio svoj pesnički glas, Bojana danas pripada onom krugu stvaralaca koji ne odustaju – ni od jezika, ni od umetnosti, ni od sebe. Nena prva zbirka „Nego kako”, kao i priznanje koje je dobila, svedoče o putu koji nije bio lak, ali je bio istinit. U razgovoru koji sledi, ona otvara vrata svog stvaralačkog sveta – tiho, promišljeno i iskreno, baš onako kako i piše.

O stvaralaštvu i knjizi

* Kako je nastajala tvoja zbirka poezije „Nego kako” u izdanju „Brankovog kola“? Da li postoji jedna nit koja povezuje sve pesme?

– Moja prva knjiga poezije „Nego kako” nastajala je nekoliko godina, pesme su pisane posle završenih studija srpskog jezika i književnosti. U knjizi pesama pohranjeni su motivi, lični i kolektivni, iz života i nemogućnosti da nađem posao u struci. Eto, potraga posla traje trinaest godina, ali sam se susrela sa poezijom koja je i te kako uticala na moj život – promenila ga je nabolje. Poezija je duhovna tvorevina koja nadilazi, između ostalog, srhu svakodnevlja; omogućuje poniranje u maternji jezik, a to je moja velika ljubav. Uistinu, pisanje mi omogućava da spojim jezik i književnost, umetnost i stvarnost, zbilju i nadu gradeći svoj most opstanka i radosti. Nit koja povezuje sve pesme u knjizi jeste nada u bolje sutra i nadvladavanje životnih izazova kroz umetnost reči.

* Kako si doživela svoje mesto u okviru „Brankovog kola” i iskustvo učešća na njegovim manifestacijama?

– Knjigu pesama „Nego kako” objavilo je čuveno „Brankovo kolo” iz Sremskih Karlovaca. Reč je o polustoletnoj instituciji kulture – sabirnici svih umetnosti – koja je živi spomenik Branku Radičeviću. Urednik i recenzent mog pesničkog prvenca je Nenad Grujičić, marljiv kulturni pregalac i čelni čovek „Brankovog kola“ više od četiri decenije.

„Brankovo kolo“ može se pohvaliti dvema manifestacijama, to su „Prolećni Brankovi dani” i septembarsko „Brankovo kolo”. Kao verni čuvar uspomene na život i delo večno mladog Branka, „Kolo” svake godine okuplja pesnike, glumce i muzičare, slikare i vajare, filozofe i teologe negujući umetnost i duhovne vrednosti. U martu, u znaku 202. godišnjice Brankovog rođenja, imala sam priliku da kazujem duhovnu pesmu u Karlovačkoj bogosloviji „Sveti Arsenije Sremac”. Program ovogodišnjih „Prolećnih Brankovih dana” bio je veličanstven u obilju poetskih, muzičkih  i glumačkih darova.

* Koliko je lično iskustvo utkano u tvoje pisanje?

– Pisanje zahteva iskustvo, čitalačko i životno, prodiranje u sebe, u maternji jezik kako bi se stvorila pesma. Sasvim je sigurno da ima utkanog i mog (životnog) iskustva u pesmama. S vremenom stičemo i veštine, bdimo nad pesmama, pomeramo granice i saživimo se sa umetnosti reči.

* Da li postoji pesma koja ti je posebno bliska i zašto?

– Postoji nekoliko pesmama koje su mi bliske, no, kako pitanje zahteva, izdvojiću pesmu „Slomljeno krilo”. Ova pesma najbolje oslikava moj put, lutanje od nemila do nedraga, spoznavanje pre svega svojih pa i tuđih vrlina i mana i, na kraju, pouzdanje u Boga, sebe i dar za pisanje.

O nagradi i prepoznavanju

* Šta za tebe lično znači priznanje koje si dobila?

– Na 54. „Brankovom kolu”, kraj spomenika Branku Radičeviću, rad vajara Jovana Soldatovića, uručena mi je prestižna književna nagrada „Stražilovo”. Priznanje koje sam dobila vrlo mi je dragoceno zbog prepoznavanja mog truda i talenta. Posebno je osećanje, privilegija i čast, biti na našem pesničkom Parnasu u društvu već afirmisanih pesnika i umetnika, kao i mladih stvaralaca. Bitno je napomenuti da nagrada „Stražilovo” ima poluvekovni kontinuitet i dodeljuje se za poeziju. Stražilovski ambijent u ranu jesen doprinosi lepoti poezije; pesnik je u Kolu rado viđen, zaštićen i deo je velike poetske porodice. „Stražilovo” ima dodatnu dragost, a to je zajedništvo jer je ova nagrada dodeljena četirma pesnicima.

* Da li ti je nagrada promenila odnos prema pisanju ili publici?

– Književna nagrada postala mi je potpora i podstrek da i dalje nastavim da pevam (pišem) i čuvam svoj dar. Priznanje je važno jer pokazuje da sam na dobrom stvaralačkom putu i tu je da me dodatno nagna na odgovornost, doslednost i trajanje.

O zavičaju i identitetu

* Koliko Aleksandrovac i ovaj kraj oblikuju tvoj poetski izraz?

– I te kako oblikuju poetski izraz jer sam Župljanka. U prvoj knjizi pesama nema motiva iz mog mesta, ali u narednim delima će ih biti u izobilju. Mnogo faktora utiče na stvaranje pesme – životno iskustvo, obrazovanje, poreklo, rad…  i sve to je u sprezi sa talentom.

* Da li misliš da postoji nešto specifično u „zavičajnoj književnosti” danas?

– Zavičajna književnost je veliko blago, to je posebno nadahnuće i lepota različitog pevanja. Ne treba zapostavljati svoj govor, naprotiv, valja nam da negujemo svoje poreklo i identitet jer je to srž bića i umetničkog dela.

O kulturi u lokalnoj sredini

* Kako vidiš kulturnu scenu u našem regionu – šta joj nedostaje, a šta je njena snaga?

– Kulturnih sadržaja nikad dosta. Odvajkada postoji snažna potreba da čovek, pogotovu umetnik, progovori o zbilji, sebi, da izrazi svoja razmišljanja, emocije, da saoseća i deli sa drugima stvoreno. Kulturnoj sceni danas, po mom mišljenju, nedostaje više prostora u javnosti, negovanja pravih vrednosti. Kultura, nasuprot mnogobrojnim iskušenjima, opstaje i opstaće jer imamo mnogo talentovanih ljudi koji nas svojim delima oplemenjuju. Zapravo, kultura je poput materije, ne može se uništiti, ona kruži, i uvek nađe put do svojih čitalaca, slušalaca, gledalaca. Jednako, vrlo je važno prepoznavanje dara i podrška koju umetnici (ljudi) jedni drugima pružaju.

* Koliko je mladim autorima danas teško da pronađu prostor za svoj rad van većih centara?

– Danas je veoma teško naći zaposlenje, omogućiti sebi osnovna sredstva za život, a kamoli pronaći prostor za stvaranje i opstajanje na književnoj sceni. Optimista sam, verujem da dobro uvek pobeđuje. Sve je u znaku narodne trpen – spasen, kako u životu, tako i u stvaralaštvu.  Izazovi su na svim stranama, ali snažna želja i umetnost su kao voda, uvek će naći svoj put. Valja biti sebi i svom pozivu dosledan, snažiti prave vrednosti, stvarati čistim srcem i nadati se.

* Šta te danas inspiriše?

– Inspirišu me ljudi, emocije, razgovori, vera, priroda, pojave u društvu, sȃm život. Raduju me „svetli trenuci” i  mogućnost da stvaram, to je posebno stanje duha.

* Na čemu trenutno radiš?

– U mojoj kreativnoj radionici je živo i nadahnuto; pisanje zahteva ljubav i posvećenost.  Pored pesama i prikaza, pišem  i priče na narodnom govoru. Tokom ove godine darovaću čitaocima knjigu pesama i zbirku priča. Dugogodišnje proučavanje jezika, tačnije župskog govora, narodnih običaja izrodilo je 21 priču. Vrlo mi je drago što pišem sonete na svom dijalektu, koji je kod mene u živoj upotrebi. Uglavnom pišem misaone i socijalne, duhovne i ljubavne pesme. Lagano i s ljubavlju osvajam različite pesničke forme i teme.

* Šta bi poručila mladim ljudima iz manjih sredina koji žele da pišu?

– Dobra pesma je dobra pesma, ništi vreme i granice. Važno je stvarati i opstajati, prigrliti inspiraciju, ne podrazumevati retke trenutke sreće. Nije bitno da li su ljudi iz „malih” ili „velikih” sredina, neka slede svoje srce i, naravno, neka nikada ne izdaju svoj talenat. Od presudnog značaja za razumevanje života i književnosti je čitanje, dakle, čitajmo mnogo, mnogo, ali ne i bilo šta. Pisati, bdeti nad rukopisom, osnaživati se duhovno i u radosti podeliti svoje delo sa drugima – moja je pesnička poruka mladima.

Tekst: Jasna Rakićević

Naslovna fotografija: Arhiv „Brankovog kola“

Foto: Bojana Jelenković