Iza tastature svi su jaki!

Suđenje bivšem predsedniku opštine Brus Milutinu Jeličiću Jutki, zbog seksualnog uznemiravanja Marije Lukić, privuklo je veliku pažnju novinara mada su pojedini lokalni mediji čitav slučaj ignorisali.

Nijedan bruski novinar me nije kontaktirao. Ja sam jednu novinarku sa lokalne televizije viđala na suđenjima u Kruševcu i ona je na nekoliko suđenja bila prisutna. Dolazila je sa Jeličićevom suprugom  i ona je tu stavila neki njihov lični odnos iznad objektivnog novinarstva. Tu nije bilo ni O od objektivnog. Mogla je bar pro forme nešto da me pita pa makar to i ne objavila, ali apsolutno nikakav kontakt nismo imale. Drugi mediji takodje. Niko me ništa nije pitao. Naš odnos nije postojao ni formalni ni neformalni, samo neka neverbalna komunikacija kada smo u sudnici da me gledaju. Drugo ništa“, govori o svom iskustvu sa lokalnim medijima Marija Lukić.

Marija Lukić je na društvenim mrežama bila izložena napadima botova FOTO: CINK

U današnje vreme kada socijalne mreže preuzimaju ulogu klasičnih medija sasvim je razmljivo što je “slučaj Jutka” izazvao pravu poplavu reakcija i komentara na društvenim mrežama.

Iza tastature su svi brutalni, svi su hrabri, svi sve znaju. Ja sam tad imala deaktiviran Fejsbuk nalog. Kada sam prvi put  izbacila poruke na svom FB profilu laptop mi je ostao uključen. Nisam spavala do pet, zaspala malo i tu je bilo mnogo nekih komentara koje ja nisam mogla ni da čitam.

Imala sam pretnje od ljudi iz kriminalne sredine i oni su mi tražili da obrišem objavu i deaktiviram Fejsbuk. Ja sam ga deaktivirala iako sam kasnije to rekla policiji i tužilaštvu, nisam se ohrabrila dovoljno da ga ponovo aktiviram. Nisam tada imala Instagram, nisam imala Tviter, ali sam imala taj FB i sigurno je prošlo mesec dana da ja nisam čitala komentare jer nisam imala nalog. A onda  je sestra krenula da šalje skrinšotove o tome šta se piše. Ona je  uglavnom slala sve najgore komentare i govorila “Evo vidi šta se piše, strašno!”, kao da se radi o nekom trećem licu a ne o meni .

Tada sam shvatila da ne mogu večno da bežim od tih komentara i da slušam šta će ko da kaže na ulici, kakav ću komentar da vidim bilo gde. Odlučila sam da se suočavam sa tim komentarima. Trebalo mi je vremena da ne ulazim u vatru i da ne odgovaram na komentare, pa sam postepeno dovela to na neku meru i onda se totalno isključila, ali sam napravila nalog na Fejsbuku, Instagramu, Tviteru. To je duži proces, ali sam nekako vremenom navikla na to i prosto ih pustila da pišu, da ne ulazim  u raspravu, da sačuvam  hladnu glavu, da nemam animozitet ni prema njemu ni prema njegovima, ni prema tom taboru, ni prema onima koji će reći “Ona laže, ona je sve izmislila“, priča o borbi na društvenim mrežama Marija Lukić i dodaje.

Toga je bilo mnogo, posebno u momentu kada je on (Milutin Jeličić, prim. red.) bio predsednik opštine i bio u SNS-u koji ima internet tim, sve te svoje botove gde na svaku vest, koja je potpuno benigna za njega a gde se ja pominjem u nekom kontekstu, imala masu minusa na svaki komentar. Svi su imali istu formu kako su ti botovi pisali.

Promena

Onog trenutka kada je Jeličić smenjen sa mesta Predsednika Opštine to se promenilo. Ostali su na Fejsbuku prisutni oni ljudi koji su bili pristalice Srpske radikalne stranke, a oni imaju prilično radikalne stavove i isto ih tako iznose na mrežama bez zadrške, tako da sam nekako nakon tih susreta sa Šešeljem u sudnici znala šta mogu da očekujem i kakvo je to biračko telo koje će da podržava Jeličića bez obzira šta god da je on uradio ili nije uradio samo zato što je on u SRS-u.

Marija Lukić je bila jedna od učesnica stručnog skupa “Jačanje kapaciteta lokalnih medija za izveštavanje o nasilju prema ženama” FOTO: CINK

Trebalo mi je skoro dve godine da nekako nađem želudac i da dovedem sebe na taj nivo da mogu da pročitam “Evo danas je lep dan, sija sunce i ti si najgora kurvetina, opajdara…” i da mi to bude potpuno isto kad moram da kažem tako, bez cenzure.

Kroz društvene mreže, nažalost, izađe  sav talog na površinu i nekad mi je bivalo teško zbog toga. Imam dva sina, oni nemaju društvene mreže, ali to je ostalo negde  i verovatno će oni, u nekom momentu, guglati ime i prezime i šta se tu dešavalo i čitati. Roditelji imaju društvene mreže. Majka koja tri puta dnevno prima insulin, otac koji je imao infarkt tri dana pre prvog suđenja  i najviše mi je zbog njih bilo teško. Zato sam, kada sam znala da će da izađe neki tekst i da će biti suđenje kroz dan-dva, sa njima više pričala, objašnjavala da to nije tako strašno, da to mediji vole namerno da karikiraju, a sve da bi se oni smirili  i da ne čitaju te komentare, jer je  to njih više  izjedalo.  Onda majka zove “Jesi li videla da oni to pišu. Kako mogu onako da pišu?”. Kažem “Dobro, ne mogu da se nerviram“.  To je ono što me je nerviralo zbog bliskih osoba a ja sam  vremenom oguglala na to”, zaključuje svoju priču o iskustvu sa društvenim mrežama Marija Lukić.

Izvor: krusevacpress.com

Podelite sa prijateljima: Share on Facebook
Facebook
0Tweet about this on Twitter
Twitter
Email this to someone
email
Print this page
Print
Subscribe
Obaveštenje o
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x
Skip to content