Vek postojanja srednje škole „Sv.Trifun“ u Aleksandrovcu

Škola je počela sa radom 1925/1926. godine kada je prva generacija učenika, njih 17, upisala Specijalnu vinodeljsko – voćarsku školu. Prve tri godine škola je bila jednogodišnja, a od 1928. do 1931. dvogodišnja, posle čega menja ime u Nižu poljoprivrednu školu. Škola je u tom periodu, uz pomoć države i kredita, uspela da se snabde najmodernijom opremom za preradu grožđa i ostalog voća. Pored toga, škola je kupila staklene bačve ogromnih dimenzija. Sve ovo rezultiralo je da interesovanje za ovu školu raste, i da je pohađaju učenici „od Vardara pa do Triglava“. Za vreme Drugog svetskog rata, škola nije radila samo nekoliko dana, kada bi tu prespavali bugarski i nemački vojnici, kao i pripadnici partizanskih i četničkih jedinica.

Niža poljoprivredna škola 1947. godine menja naziv i postaje Specijalna vinogradarska škola. Uz male korekcije, tj. promene nekoliko predmeta, program i dužina školovanja su isti kao ranijih godina. Nove vlasti su posebno isticale novi stručni poljoprivredni kadar, vinar-vinogradar.

Škola još jednom menja naziv 1948., postaje Direkcija specijalne vinogradarske škole.

Smer vinogradarsko-voćarski prvi put se pod tim nazivom javlja školske 1950/1951. godine, a školovanje je trajalo dve godine. Po završetku ove škole, đaci su odlazili na dalje školovanje u Vršac i Bukovo, u tamošnje poljoprivredne škole. Specijalna vinarsko-vinogradarska škola, gde školovanje traje tri godine otvara se 1957.

Brojnost učenika uslovila je da se školske 1957/58. izvrši dogradnja postojećeg školskog objekta podizanjem sprata sa kupatilom i vešernicom.

Školski centar je osnovan septembra 1964. godine a u njegovom sastavu nalazile su se Gimnazija, Ekonomska, Poljoprivredna i ekonomija Srednje poljoprivredne škole.

Ono što je odlikovalo Školski centar je ogromno imanje, koje je sadržalo sve ono što i svako veliko i bogato gazdinstvo: Štala i senara sa 15 do 20 krava. Mleko, koje bi se uveče pomuzlo, svakog jutra u 5 časova služitelj je konjskom zapregom (imena konja – Urban i Paša) od kuće do kuće, razvozio, po čaršijskim sokacima, uzimao je prazne i ostavljao pune flaše sa mlekom. Škola je od toga imala značajne prihode a građani Aleksandrovca uvek sveže, prirodno mleko. Na stanju je bilo nekoliko svinja i vepra za priplod, prasad je otkupljivalo Ugostiteljsko preduzeće „Koznik“; Na mestu Župljanima poznatom kao „Klanica“ su se otkupljivale kože i tu su radili kožari Sava Ugrinić i izvesni Draža Dobričić,
Matičnjak, kalemljenje na divljoj lozi, školski vinogradi nalazili su se iznad kožetinske crkve, na mestu današnjeg groblja i u Stanjevu, na brdu iznad trafostanice.

Na Trnavačkoj čuki škola je na preko 6 hektara uzgajala lavandu za potrebe fabrike „Merima“ iz Kruševca.

Na prostoru današnjeg stambenog naselja „Rasadnik“ nalazila se plantaža jabuka, krušaka, šljiva, velika bašta gde se sadio paradajz, krastavac, luk, pasulj i ostalo povrće. Čitavom dužinom postojao je betonirani kanal koji je služio za zalivanje. Tokom leta, zasade su održavali učenici poljoprivrednog smera, koji su bili na obavezno jednomesečnoj praksi i ma koliko blizu da su bili od kuće, obaveza je bila da spavaju u internatu.

Velika reforma srednjeg školstva koja je počela od školske 1977/78. godine donela je puno nerešenih pitanja. Ona je bazirana na tzv. zajedničkim osnovama: prve dve godine školovanja svi učenici sa teritorije jedne opštine morali su da se školuju isključivo u toj opštini. a naredne dve godine tzv. usmerenog obrazovanja mogli da biraju škole bilo gde u Jugoslaviji, u skladu sa svojim interesovanjima i daljim planovima školovanja. U SOC „9. maj“ učenici su mogli su da biraju između smerova: mašinski, prirodno – tehnički, poljoprivredni i oblasti kulture i informisanja.

Srednjoškolski obrazovni centar „9 maj“ 1980. godine menja naziv u Obrazovni centar „9. maj“. Škola je pod ovim nazivom obavljala svoju delatnost deset godina.

Novi deo zgrade završen je 1983. godine, i u to vreme bio je jedan od najmodernijih školskih objekata u Srbiji, sa medijatekom, bibliotekom i restoranom. Škola je imala sopstvenu telefonsku centralu. U isto vreme sagrađena je i fiskulturna sala, u kojoj se se održavala mnoga republička sportska srednjoškolska takmičenja. Na ulazu u školu postojao je prostor za garderobu, gde su se svi učenici i profesori presvlačili u uniforme. Svaka učionica je imala televizor za potrebe interne televizije, kao i školski razglas i telefon a svaki nastavni predmet je imao svoj
kabinet. Izgrađena je najsavremenija učionica za učenje stranih jezika. Školska laboratorija je bila u tom trenutku najmodernija u Srbiji. Kabineti fizike, hemije i biologije opremljeni su najsavremenijim nastavnim sredstvima i učilima, omogućivši učenicima da teoretska znanja pretaču u praksu.

Ipak, škola je bila nemoćna da uradi bilo šta po pitanju dobijanja više smerova usmerenog obrazovanja, zato što je i dalje, posle dve godine, veliki broj učenikao odlazio zbog želje da promene sredinu u kojoj žive, tražeći veće centre, koji pružaju mnogo višemogućnosti.
Upravo u školskoj 1987/88. godini, u kojoj se sprovodila još jedna reforma a koja je u suštini vratila raniji oblik obrazovanja, upisano je samo 765 učenika.

Raspad Jugoslavije, ratovi, sankcije, inflacija i sve ostalo što je pratilo sumorne devedesete, nije moglo da ne ostavi traga na celo društvo, a posebno na obrazovanje. Profesorska struka je u potpunosti ponižena, platama od tri, pet, deset maraka, pa je jedan deo profesora, tokom raspusta, bio prinuđen da potraži dodatne poslove na poljoprivredi i građevini. I pored svega, škola uspeva da održi stabilnost, sa programom i brojem odeljenja koji je zadovoljavao potrebe.

Školske 1991/92. godine škola upisuje jedanaest odeljenja prvog razreda.

Promena tadašnjeg režima, koja se desila 2000. godine, a u kojoj je aktivno učestvovao jedan deo učenika i profesora, donela je i nova velika očekivanja koja, kako se kasnije ispostavilo, nisu, ili su samo delimično ispunjena.

Godine 2001., donacijama Evropske unije, okrečene učionice, adaptiran krov škole koji je prokišnjavao, sređena je đačka kuhinja i kupljena nova pekara, sređeni mokri čvorovi i odrađene druge sitnije popravke.

Iste godine, za upis u prvu godinu tražilo se 270 učenika (kao i prethodne).

Odlukom Ministarstva prosvete od 20. avgusta 2004. godine Poljoprivredno- tehnička škola počinje sa radom pod nazivom Srednja škola „Sveti Trifun“, koja školuje i obrazuje učenike iz dva područja rada -poljoprivreda i proizvodnja iprerada hrane i mašinstvo i obrada metala.
Od školske 2008/09. godine škola uvodi potpuno nov obrazovni profil vinogradar-vinar.

Od školske 2012/2013. godine škola nosi naziv – Srednja škola Sveti Trifun sa Domom učenika – Aleksandrovac jer je u okviru škole u međuvremenu napravljen i Dom učenika.

Od školske 2015/16. uveden je profil III stepena – proizvođač prehrambenih proizvoda/pekar, čime je škola verifikovana za šest obrazovnih profila: Gimnazija– opšti tip, Poljoprivredni tehničar, Vinogradar – vinar, Prehrambeni tehničar, Proizvođač prehrambenih proizvoda- pekar, Operater u prehrambenoj industriji, Mašinski tehničar za kompjutersko konstruisanje. U 27 odeljenja upisano je 762 učenika.

Danas, škola se suočava sa svim izazovima i krizama koje nam nameće današnjica, kako globalnim, tako nacionalnim i lokalnim. Statistika je neumoljiva, ako napravimo poređenje, da je pre 45 godina školu pohađalo 1300, pre 10 godina 762, a školsku 2025/26 upisalo 414 učenika, potpuno je jasno u kom pravcu idemo kao narod.

Tekst: Ivan Brborić