U raljama kockarskog života – Dok “kuća” dobija, Brus se gasi

Srbija se nalazi na drugom mestu evropskih zemalja po broju kladionica i kockarnica u odnosu na broj stanovnika. Ispred nje, na neslavnom prvom mestu je Bosna i Hercegovina. U odnosu na Italiju i Španiju trostruko i šestostruko veći broj uplatnih mesta, popularno nazvanih “igara na sreću“.

Ovaj trend prate svi gradovi u Srbiji, mali, veliki, razvijeni ili ne, a postoje i sela gde se društveni život odvija iza zatamnjenih prozora i blještavih reklama.

Brus u tom pogledu, naravno, ne zaostaje. Naprotiv, prednjači u odnosu na republički prosek koji iznosi 2.300 stanovnika po uplatnom mestu. Naime, na  potezu od nekoliko stotina metara u samom centru grada, na najboljim lokacijama i najprostranijim lokalima nalazi se pet kladionica i kockarnica.

Surova statistika kaže da se od popisa 2022. godine broj stanovnika, zbog negativnog prirodnog priraštaja, mortaliteta i migracije drastično smanjio i kreće se oko 12.700 do 13.000. Nije teško sračunati da je jednim uplatnim mestom pokriveno oko 2.100 Brusjana. Nekoliko više ili manje, nije  važno. Važno je da se u nečemu prednjači. Kad već nisu turizam i privreda, neka bude kocka. I to je nešto.

Vrtoglavi pad broja stanovnika i cvetanje kladionica praćeno je visokom stopom nezaposlenosti koja je daleko iznad republičkih 9 odsto i iznosi više od 24 odsto, dok je prosečna zarada u maju mesecu čak za 40.000 dinara kaskala za republičkom.

Stručnjaci kažu da u tom grmu i leži zec, jer  kockanje i kladjenje je svojstveno sredinama sa velikim stresom i egzistencijalnim problemima, pa nije ni čudo da su zemlje razvijenog sveta daleko iza nas kada je ova društvena pošast u pitanju.

Kladjenje i kockanje postaje jedan od najvećih, ali istovremeno i najtiših društvenih problema o kome se ne govori.

Porodice koje imaju problem, kriju i pokušavaju u tišini da stanu na put lošoj navici svojih članova, oni koji tih problema nemaju misle da ih nikada neće ni biti, a nadležni koji bi trebalo da reaguju, imaju svoju računicu.

Mediji svoj interes pronalaze u sponzorstvima i reklamama, država u bogatom budžetskom prilivu kroz takse, poreze i druge namete. Osiromašeni gradjani u tiketu vide slamku spasa, a mladi najdostupniji i najlakši način za brzo bogaćenje ili dokazivanje poznavanja sportskih prilika na domaćim i inostranim terenima.

Dok svako ima opravdanje i interes, Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da u Srbiji ima oko 100.000 zavisnika od kocke i kladjenja, koji su u ovo zlo uvukli cele porodice.

Brus se, kao i druga mesta u Srbiji, suočava sa tihim i neumoljivim nestajanjem. Gašenje ustanova i institucija, zatvaranje banaka, prodavnica, seoskih ambulanti, dramatičan pad broja stanovnika i nedostatak  lekara, gašenje sela i škola, autobuskih linija, prati procvat kocke koja u ovakvim i sličnim situacijama pronalazi plodno tle.

Tamo gde se nekada kupovala bela tehnika i druga oprema za domaćinstvo, kozmetika, sedelo sa prijateljima, kupovali hleb i mleko, danas se ulaže poslednji dinar  iz kuće i drhti ispred ekrana sa kvotama i rezultatima.

I to nije sve.

Ono što bi posebno trebalo sve da zabrine, kako stručnjaci upozoravaju, je činjenica da pod plaštom dečijih igraonica i aparata sa hvataljkama, zapravo, stasava nova generacija zavisnika, jer, kako kažu, to nisu bezazlene igračke.

I toga u Brusu ima. Gde, nego u centru grada. Sijaju, blješte, mame i dozivaju. To su mehanizmi koji funkcionišu po identičnom softverskom i psihološkom principu kao i slot-aparati u kockarnicama – principu promenljivog ishoda.

Invaziju ovih aparata na ulicama gde su dostupni non-stop, u stručnim krugovima ne tumače kao slučajnost, već kao ranu obuku i sistemsko navikavanje dece na zvuk, mehaniku i uzbudjenje kockanja. To svakako treba imati u vidu kada decu nagradimo odlaskom u igraonicu ili  sa njima  pokušavamo hvataljkom da izvučemo omiljenu im plišanu igracku.

 – Posla imamo neprekidno. Maloletnicima je zabranjen ulazak, ali oni pronalaze način. Najviše je ljudi srednjih godina. Neki dodju ovde zimi da se ugreju, popiju kafu, pogledaju utakmice. Ima i onih koji mnogo troše. Tu nije reč o malim iznosima. Bilo je i velikih dobitaka. Dugo radim ovaj posao i svačega sam se nagledao. Ne želim da se sećam – kaže jedan od zaposlenih koji je zadovoljan svojim statusom.

Uredno je prijavljen, na vreme plaćen, na posao u kladionici gleda kao na svaki drugi, pa čak je i bolji. Dodaje:

– Gde bih u Brusu mogao da nadjem bolji posao od ovog?

I, tačno tako, posao kao posao nije problem, ne treba kritikovati ni one koji su upali u kandže ruleta, poker i slot aparata, kvota i rezultata, jer ko zna šta ih je tamo odvelo i zadržalo, ali upitajmo se kako su u gradu koji se prazni kockarnice postale delatnost koja cveta? Ko je i zbog čega, umesto male privrede, turizma, kulture, ostavio dovoljno prostora za ekspanziju slot aparata?

To nije slučajnost. Kocka ne gradi fabrike, ne otvara nova radna mesta, ne gradi porodice, ne zadržava mlade u gradu već je samo je jedna od faza u procesu demografskog propadanja. Ona iz osiromašenih džepova izvlači i poslednji dinar, pretvarajuci bezazlenu dečiju igru na  uličnim aparatima u sutrašnje dužničko ropstvo mladog čoveka, gde “kuća” dobija, a celo društvo gubi.

Tekst i foto: N.M.M.

Izvor: KruševacPRESS