Da li socijalna zaštita u Kruševcu postaje biznis? Umesto udruženja, personalne asistente „iznajmljuju“ privatne agencije

Sve glasnije najave da će se angažovanje personalnih asistenata u Kruševcu u narednom periodu preusmeriti na komercijalne agencije za privremeno zapošljavanje, izazvale su ozbiljnu zabrinutost među korisnicima i lokalnim udruženjima osoba sa invaliditetom. Ono što je godinama bila delatnost civilnog sektora zasnovana na empatiji i poznavanju potreba ranjivih grupa, preti da postane samo još jedna stavka u biznis planovima privatnih firmi.

Zakon o javnim nabavkama i trka za najnižom cenom polako menjaju lice socijalne politike pod Bagdalom. Ko gubi, a ko dobija kada humanost zameni profitna marža?

Lokalna samouprava u Kruševcu, kao i sve druge u Srbiji, zakonski je u obavezi da usluge socijalne zaštite finansira putem javnih nabavki. Na te tendere ravnopravno mogu da se jave i lokalna udruženja građana i privatne agencije, pod uslovom da poseduju licencu Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Problem nastaje jer sistem javnih nabavki kao glavni kriterijum najčešće prepoznaje najnižu ponuđenu cenu administrativnih troškova. Komercijalne agencije koje se bave takozvanim staff leasing-om (ustupanjem radnika) imaju već razvijene softvere, sopstvene knjigovodstvene timove i ogroman obim posla. Zbog te ekonomske nadmoći, one mogu da ponude znatno nižu administrativnu cenu od malih lokalnih udruženja i da ih legalno istisnu sa tržišta.

Međutim, ono što je na papiru pravno čisto i budžetski „povoljnije“, na terenu otvara niz bolnih pitanja.

Udruženja osoba sa invaliditetom su po svojoj prirodi nedobitne (neprofitne) organizacije. Kada udruženje dobije sredstva od grada Kruševca, svaki dinar koji preostane nakon isplate neto plata i pripadajućih doprinosa mora biti vraćen u sistem. Udruženja taj novac koriste za:

• Besplatne pravne savete za osobe sa invaliditetom,
• Nabavku, održavanje i popravku ortopedskih pomagala,
• Organizovanje inkluzivnih radionica i humanitarnih akcija,
• Pružanje prekopotrebne psihološke podrške porodicama korisnika.

Kada posao dobije komercijalna agencija, situacija se drastično menja. Zarada agencije se formira kroz takozvanu agencijsku proviziju, koja se u ovim poslovima kreće od 3% do 8% od ukupne bruto vrednosti ugovora. Taj procenat predstavlja čist profit privatne firme.

Novac koji je mogao i morao da ostane unutar lokalnog civilnog sektora i da se iskoristi za unapređenje kvaliteta života kruševačkih invalida, trajno se povlači iz sistema socijalne zaštite i odlazi na račune privatnih vlasnika.

Najveći strah korisnika u Kruševcu jeste gubitak specifične ekspertize i humanog pristupa. Udruženjima građana godinama upravljaju same osobe sa invaliditetom ili članovi njihovih porodica. Oni do detalja razumeju potrebe na terenu, prepoznaju krizne situacije i vrše pažljivu, senzibilisanu selekciju asistenata.

Agencije za privremeno zapošljavanje posmatraju personalne asistente na isti način kao radnike u fabrikama, obezbeđenju ili administraciji. Za njih je to upravljanje ljudskim resursima kroz brojke i ugovore. Agencije nemaju kapacitet, a ni poslovni interes, da se bave specifičnostima života osoba sa invaliditetom, već se njihova uloga svodi na suvu administraciju i štancovanje papira.

Za same personalne asistente, ovaj prelazak donosi i dobre i loše strane. Sa pozitivne strane, agencije su pod strogim nadzorom Inspekcije rada i zakonski moraju radnicima da obezbede Ugovore o radu sa svim pravima:

• Redovna uplata poreza i doprinosa za penziono i zdravstveno osiguranje,
• Pravo na plaćeno bolovanje i srazmerni godišnji odmor,
• Finansijska stabilnost (velike agencije mogu da isplate plate na vreme, čak i kada grad kasni sa prenosom sredstava).

Zakon o agencijskom zapošljavanju takođe garantuje da agencija ne sme da uzme procenat od plate radnika, niti da mu isplati manje od minimalca ili manje od onoga što je grad propisao tenderom. Međutim, loša strana je to što se asistenti pretvaraju u „iznajmljenu radnu snagu“, sa ugovorima koji traju samo onoliko koliko traje i ugovor agencije sa gradom Kruševcom.

Činjenica da zakon dozvoljava agencijama učešće na tenderima ne znači da su lokalne samouprave potpuno nemoćne. Stručna javnost u Srbiji već dugo zagovara uvođenje takozvanih socijalnih javnih nabavki. Kroz ove mehanizme, gradovi mogu da u tendersku dokumentaciju unesu specifične kriterijume – poput obaveznog iskustva u radu sa marginalizovanim grupama ili reinvestiranja profita u lokalnu zajednicu – čime bi se dala prednost organizacijama civilnog društva.

Da li će grad Kruševac prepoznati važnost očuvanja lokalnog civilnog sektora ili će dopustiti da se najranjivije usluge prepuste zakonima surovog tržišta? Korisnici i njihove porodice s pravom očekuju odgovor, jer personalna asistencija za njih nije luksuz, već preduslov za elementarno dostojanstven život.