Istorija vina seže hiljadama godina u prošlost. Vino je u drevnim društvima imalo mnogo širu ulogu od običnog alkoholnog napitka: bilo je deo religijskih obreda, trgovine, gostoprimstva, svakodnevne ishrane i medicinske prakse.

Arheologija danas omogućava da neke od tih priča posmatramo mnogo preciznije nego ranije. Hemijska analiza ostataka pronađenih u drevnim posudama pokazala je da su ljudi veoma rano naučili da vino ne samo proizvode već i aromatizuju biljkama, smolama i drugim prirodnim sastojcima. Istovremeno, antički medicinski tekstovi svedoče o tome da je vino korišćeno kao napitak, ali i kao nosač različitih lekovitih supstanci.

Zato istorija vina nije samo istorija jednog pića. To je i istorija znanja o fermentaciji, biljkama, medicini, religiji i svakodnevnom životu.

1. Najstariji tragovi vina: Gruzija i početak vinske kulture

Jedni od najstarijih do sada poznatih biomolekularnih dokaza o proizvodnji vina pronađeni su na području današnje Gruzije, u južnom Kavkazu.

Istraživanje objavljeno u časopisu Proceedings of the National Academy of Sciences pokazalo je da hemijski ostaci apsorbovani u keramičkim posudama iz ranoneolitskih naselja potiču iz perioda približno 6000–5800. godine pre nove ere. Analize su podržane i arheobotaničkim nalazima – pronađeni su tragovi grožđa, uključujući polen, skrob i delove pokožice grožđa.

Velike keramičke posude pronađene na ovim lokalitetima verovatno su služile za fermentaciju, sazrevanje i čuvanje vina. Njihova veličina i rasprostranjenost pokazuju da proizvodnja vina u tom periodu nije bila samo slučajni eksperiment, već deo razvijene tehnologije prerade grožđa.

Ova tradicija posebno je zanimljiva zbog kasnijeg razvoja gruzijskih kvevrija – velikih glinenih posuda koje se ukopavaju u zemlju i koriste za fermentaciju i čuvanje vina.

Ipak, kada govorimo o najranijim vinarima, treba izbegavati jednostavne zaključke o tome da li su vino proizvodili muškarci ili žene. Arheološki nalazi uglavnom ne omogućavaju da se pouzdano rekonstruiše podela rada prema polu.

Možemo, međutim, reći da je proizvodnja fermentisane hrane i pića u tradicionalnim društvima često bila deo kućne ekonomije, u kojoj su žene imale značajnu ulogu. To otvara zanimljivo pitanje o tome koliko je znanja o fermentaciji kroz istoriju bilo povezano upravo sa svakodnevnim radom žena – iako za najranije gruzijske vinare nemamo dovoljno dokaza da bismo tu pretpostavku pretvorili u činjenicu.

2. Siduri: žena, krčma i mudrost u Epu o Gilgamešu

Vino se pojavljuje i u jednom od najstarijih književnih dela poznatih ljudskoj civilizaciji – Epu o Gilgamešu.

Na putovanju koje ga vodi u potragu za besmrtnošću, Gilgameš susreće Siduri, ženu koja vodi krčmu na morskoj obali. Ona je čuvarica prostora povezanog sa hranom, pićem i gostoprimstvom, ali njena uloga u priči je mnogo dublja.

Siduri Gilgamešu govori o ljudskom životu, njegovoj prolaznosti i potrebi da čovek prihvati granice svoje prirode. Njena krčma tako postaje mesto na kojem se teme vina, hrane, svakodnevnog života i mudrosti prepliću.

U pojedinim modernim prikazima Siduri se naziva „boginjom vina“, ali takva formulacija je pojednostavljena. Mnogo je sigurnije opisati je kao krčmaricu povezanu sa vinom i mudrošću u okviru epa. Sam tekst joj daje natprirodni i simbolički značaj, ali njena funkcija nije jednostavno analogna ulozi neke kasnije „boginje vina“.

3. Žene, vino i kult Bona Dee

Posebno zanimljiv primer veze između žena, vina i religije nalazimo u starom Rimu.

Bona Dea, čije ime znači „Dobra boginja“, bila je italijska boginja čiji je kult bio naročito povezan sa ženama, plodnošću, zdravljem i zaštitom. U Rimu se jedan od njenih glavnih obreda održavao noću, a muškarcima je bilo zabranjeno prisustvo. Obred su vodile žene iz aristokratskih porodica uz pomoć vestalki.

U ritualu je vino imalo posebno mesto. Prema antičkoj tradiciji, vino se donosilo u pokrivenoj posudi, ali se u okviru obreda nazivalo „mlekom“, dok je posuda imala naziv povezan sa medom.

Ovaj detalj je posebno zanimljiv zato što pokazuje da vino nije bilo samo predmet konzumiranja, već i simbolički element religijskog rituala.

Ne treba, međutim, iz ovoga izvoditi zaključak da se vino koristilo kao lek za plodnost ili ženske bolesti. Veza između Bona Dee, zdravlja i plodnosti pripada religijskom i simboličkom okviru, dok za konkretnu medicinsku primenu vina u njenom kultu nemamo dovoljno dokaza.

4. Vino i antička medicina

Vino je zauzimalo značajno mesto u grčkoj i rimskoj medicini.

Antićki lekari nisu pravili oštru granicu između onoga što bismo danas nazvali hranom, tonikom, biljnom medicinom i lekom. Ista biljka mogla je biti sastojak hrane, pića ili medicinskog preparata, u zavisnosti od količine, načina pripreme i namene.

Vino je u tom sistemu bilo posebno praktično jer je moglo da posluži kao tečni nosač biljnih i aromatičnih supstanci. Medicinski autori koristili su različite vrste vina i opisivali njihove osobine, dok su biljke i druge supstance dodavali u različitim kombinacijama.

U rimsko doba takva farmakološka tradicija postala je još razvijenija. Kasniji radovi o Dioskoridu i rimskoj farmakologiji pokazuju koliko je biljna medicina bila kompleksna i koliko je različitih preparata bilo u upotrebi.

Važno je, međutim, napraviti razliku između antičkog medicinskog verovanja i savremene farmakologije.

Kada antički autor kaže da je neki preparat koristan za određenu tegobu, to je istorijski podatak o medicinskom znanju tog vremena. To nije automatski dokaz da je preparat zaista bio efikasan prema savremenim medicinskim kriterijumima.

5. Vino, bol i porođaj

Antićka medicina poznavala je veliki broj biljnih i opojnih supstanci koje su korišćene u pokušajima ublažavanja bola.

U medicinskoj tradiciji grčkog i rimskog sveta vino je često bilo sastavni deo različitih farmaceutskih preparata. Biljne supstance mogle su se macerirati u vinu ili kombinovati sa njim, čime je nastajao preparat koji je bio jednostavniji za doziranje i primenu.

Među biljkama koje se pojavljuju u antičkoj medicini nalaze se i one sa sedativnim ili opojnim dejstvom, uključujući mandragoru i druge biljke koje su sadržale farmakološki aktivne alkaloide.

Zbog toga nije teško razumeti zašto se vino pojavljuje u medicinskim receptima povezanim sa bolom i porođajem.

Ipak, bilo bi istorijski neprecizno govoriti o „anesteziji pri porođaju“ u modernom smislu. Antički preparati nisu predstavljali standardizovanu anesteziju sa kontrolisanom koncentracijom aktivne supstance.

Preciznije je reći da su antički lekari pokušavali da ublaže bol kombinovanjem vina sa biljnim i opojnim supstancama.

To je važna razlika između istorijske medicine i savremenog shvatanja anestezije.

6. Soran iz Efesa i nega novorođenčadi

Jedan od najvažnijih autora antičke ginekologije bio je Soran iz Efesa, koji je delovao početkom 2. veka nove ere.

Njegovo delo Gynaecology predstavlja jedan od ključnih izvora za proučavanje antičkog razumevanja trudnoće, porođaja, babičke prakse i nege novorođenčadi. Sačuvani izvori pokazuju da je Soran detaljno razmatrao ishranu majke, dojenje, izbor dojilje, higijenu i negu deteta.

Važno je ovde ispraviti jednu često ponavljanu tvrdnju.

Popularni tekstovi ponekad navode da je Soran preporučivao da se novorođenče odmah nakon rođenja kupa u razblaženom vinu. Međutim, bez preciznog navođenja mesta u izvornom grčkom tekstu i pouzdanog prevoda, takvu tvrdnju ne treba predstavljati kao sigurnu činjenicu.

Ono što je nesporno jeste da Soran predstavlja izuzetno važan izvor za istoriju nege novorođenčadi i da njegovo delo pokazuje koliko je antička medicina ozbiljno razmatrala pitanja higijene, ishrane i ranog razvoja deteta.

Zato je bolje izbegavati modernu interpretaciju prema kojoj je vino korišćeno kao „antiseptik za novorođenče“. Antićki lekari nisu raspolagali savremenim konceptom bakterija, infekcija i sterilnosti.

7. Spartanci i kupanje novorođenčadi u vinu

Za razliku od prethodnog primera, ovde imamo konkretno antičko književno svedočanstvo.

Plutarh u delu Život Likurga navodi da Spartanci nisu kupali novorođenčad vodom, već vinom. Prema njegovom objašnjenju, cilj je bio da se posmatra kako telo deteta reaguje na takav postupak i da se na taj način proceni njegova telesna snaga.

Plutarh čak navodi da su, prema njegovom izvoru, slaba i bolesna deca na takvom postupku navodno pokazivala lošu reakciju, dok su snažna deca postajala čvršća.

Ovo je veoma zanimljiv istorijski podatak, ali treba ga pravilno predstaviti.

Plutarh je živeo više vekova nakon navodnog vremena Likurga i opisuje spartanske običaje kroz istorijsku tradiciju koja je već bila oblikovana. Zato njegov tekst predstavlja važno svedočanstvo o tome šta su antički autori verovali o Spartancima, ali ne predstavlja nezavisnu savremenu potvrdu da je svaki detalj tog običaja zaista postojao.

Drugim rečima: možemo sa sigurnošću reći da je Plutarh zapisao ovu priču; ne možemo sa istom sigurnošću reći da je svaki njen detalj istorijski potvrđen.

8. Najstarije aromatizovano vino iz Egipta

Jedan od najvažnijih dokaza o veoma ranoj upotrebi vina kao nosača biljnih sastojaka pronađen je u Egiptu.

U grobnici vladara poznatog kao Škorpion I u Abydosu, datiranoj oko 3150. godine pre nove ere, pronađeno je približno 700 posuda. Hemijske analize ostataka iz njih pokazale su prisustvo vinskih biomarkera, uključujući tartrate povezane sa grožđem i vinom.

Još zanimljiviji rezultat dobijen je analizom biljnih ostataka.

Istraživanje objavljeno u časopisu PNAS pokazalo je da je u jednom od drevnih egipatskih vina bilo više biljnih sastojaka i smola. Identifikovani su tragovi supstanci povezanih sa biljkama kao što su korijander, matičnjak, nana i žalfija, zajedno sa smolom i drugim sastojcima. Analize su sprovedene modernim hemijskim metodama, uključujući tečnu hromatografiju i masenu spektrometriju.

Ovo je izuzetno važno jer predstavlja mnogo više od pretpostavke zasnovane na pisanom receptu.

Ovde imamo direktan hemijski trag drevnog preparata.

Međutim, ni ovde ne treba ići predaleko.

Hemijska analiza može pokazati šta je bilo u posudi, ali sama po sebi ne može pouzdano pokazati da li je preparat bio namenjen lečenju rane, porođaju, stomačnim tegobama ili nekoj drugoj bolesti.

Zato je najpreciznije govoriti o ranom aromatizovanom ili biljnom vinu, a ne o „dokazanom antičkom analgetiku“.

9. Zašto su biljke dodavane vinu?

Postoji nekoliko mogućih razloga.

Prvi je ukus. Vino je moglo biti aromatizovano biljkama, začinima i smolama kako bi dobilo drugačiji miris i ukus.

Drugi je trajnost. U slučaju nekih smola, poput smole terebinte, postoje arheološki dokazi da su bile dodavane vinu u starom svetu. Analize posuda iz Škorpionove grobnice ukazuju upravo na prisustvo takve smole.

Treći razlog mogao je biti medicinski.

Ako je određena biljka već bila poznata kao lekovita, dodavanje njenog ekstrakta vinu predstavljalo je praktičan način da se aktivne supstance unesu u organizam.

Ali treba naglasiti: to što danas znamo da neka biljka sadrži farmakološki aktivne molekule ne znači da su antički ljudi razumeli njihov mehanizam delovanja.

Njihovo znanje bilo je pre svega iskustveno i zasnovano na tradiciji, posmatranju i prenošenju recepata.

10. Hipokrat i tradicija lekovitih vina

Ime Hipokrata često se povezuje sa tradicijom aromatizovanih i lekovitih vina. Međutim, ovde je potrebna posebna istorijska opreznost.

Hipokrat je bio grčki lekar iz 5. veka pre nove ere, ali Hipokratov korpus nije delo jednog autora. Reč je o zbirci medicinskih tekstova različitog porekla i vremena.

U toj medicinskoj tradiciji vino se zaista pojavljuje u različitim kontekstima, uključujući terapijske preporuke. Antićka medicina posmatrala je vino kroz njegova svojstva i često ga kombinovala sa drugim supstancama.

Međutim, izraz Vinum Hippocraticum i naročito priča o „Hipokratovom rukavu“ zahtevaju dodatno pojašnjenje.

Naziv Manica Hippocratis – „Hipokratov rukav“ – u istoriji je vezan za tekstilnu vreću ili filter koji se koristio za filtriranje aromatizovanih vina. Termin i tradicija koju danas povezujemo sa napitkom hypocras/hipokras pripadaju prvenstveno kasnijoj, naročito srednjovekovnoj tradiciji, a ne jednostavno 5. veku pre nove ere.

Zbog toga nije ispravno predstaviti srednjovekovni recept za hipokras kao autentičan „Hipokratov recept“.

Mnogo je preciznije reći da je kasnija tradicija aromatizovanih lekovitih vina svoje ime povezivala sa Hipokratom, dok je stvarna istorija tih napitaka složenija.

11. Conditum Paradoxum – rimsko vino koje poznajemo gotovo kao recept

Za rimsko doba imamo mnogo konkretniji dokaz.

U zbirci De re coquinaria, koja se tradicionalno povezuje sa Apicijem, nalazi se recept za Conditum Paradoxum, aromatizovano vino sa medom i začinima.

Sačuvani recept navodi vino, med, biber, mastiku, lovor, šafran i urme, uz detaljan opis pripreme. Vino i med se zagrevaju, zatim se dodaju začini i drugi sastojci, a na kraju se napitak filtrira.

Ovo je dragocen istorijski dokument jer za razliku od mnogih antičkih „recepata“ ne moramo da rekonstruišemo sastav samo na osnovu arheoloških tragova.

Imamo tekstualni izvor koji opisuje sastojke i postupak pripreme.

Ipak, postoji još jedna važna razlika.

Conditum Paradoxum nije u izvoru predstavljen jednostavno kao lek. Pre svega je reč o aromatizovanom napitku koji pripada rimskoj gastronomskoj kulturi.

Zato nije opravdano tvrditi da je služio kao standardni lek protiv epidemija ili bolova. Njegovi sastojci jesu biološki aktivni i danas su predmet farmakoloških istraživanja, ali to nije isto što i dokaz da je rimska medicina ovaj konkretni napitak koristila kao lek u savremenom smislu.

12. Vino između hrane, religije i medicine

Kada pogledamo arheološke i pisane izvore zajedno, postaje jasno zašto je vino zauzimalo toliko važno mesto u drevnim društvima.

U Gruziji imamo hemijske dokaze proizvodnje vina još u 6. milenijumu pre nove ere.

U Egiptu, oko 3150. godine pre nove ere, imamo dokaze o vinu obogaćenom biljnim sastojcima.

U grčkoj medicinskoj tradiciji vino se pojavljuje kao deo terapijskih postupaka i kao nosač različitih supstanci.

U rimskom svetu imamo detaljno zapisane recepte za aromatizovana vina poput Conditum Paradoxum.

Istovremeno, književni i religijski izvori pokazuju da je vino imalo simbolički značaj. Siduri iz Epa o Gilgamešu povezuje vino i gostoprimstvo sa mudrošću, dok ritual Bona Dee pokazuje kako je vino moglo biti deo strogo definisanog ženskog religijskog obreda.

Zato je možda najpreciznije reći da je vino u drevnom svetu bilo istovremeno hrana, društveni simbol, religijski element, roba i sastojak medicinske prakse.

13. Šta nam antička vina govore danas?

Najzanimljivija lekcija nije da je vino bilo „čudotvorni lek“.

Istorijski izvori to ne potvrđuju.

Mnogo je zanimljivije nešto drugo: ljudi su veoma rano shvatili da se vino može menjati i prilagođavati dodavanjem biljaka, smola, začina i drugih prirodnih sastojaka.

Arheološka hemija danas omogućava da se ti drevni recepti ponovo prouče. Umesto da se oslanjamo samo na tekstove, možemo analizirati molekule koji su ostali zarobljeni u zidovima keramičkih posuda hiljadama godina.

Tako možemo spojiti tri vrste dokaza:

arheologiju, koja pokazuje gde i kada je vino postojalo;

pisane izvore, koji pokazuju kako su ga ljudi opisivali i koristili;

i hemiju, koja omogućava da utvrdimo šta se zaista nalazilo u drevnim posudama.

Upravo ta kombinacija daje najpouzdaniju sliku istorije vina.

I zato priča o vinu nije samo priča o alkoholu.

To je priča o ljudskoj sposobnosti da posmatra prirodu, eksperimentiše sa biljkama, razvija tehnologiju fermentacije i iskustvo pretvara u tradiciju.

Od prvih neolitskih posuda u Gruziji do rimskih recepata sa medom, šafranom i mastikom, vino je hiljadama godina pratilo čoveka – na trpezi, u hramu, u trgovini i u medicinskoj praksi.