Srbija bila uzdržana kada je skoro ceo svet rekao „za“: Šta nam govori glasanje o novoj mapi sveta

Srbija je bila među samo šest zemalja koje su se uzdržale od glasanja u Ujedinjenim nacijama o novoj mapi sveta. Dok je čak 164 države podržalo rezoluciju, a samo jedna glasala protiv, Srbija je izabrala da ne kaže ni „da“ ni „ne“. Naizgled nevažna odluka o kartografiji otvorila je mnogo ozbiljnije pitanje: zašto smo ponovo među retkima koji stoje sa strane kada je većina sveta zauzela jasan stav?

Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila je rezoluciju kojom se podržava korišćenje mape sveta zasnovane na projekciji Equal Earth, koja mnogo preciznije prikazuje stvarnu veličinu kontinenata. Povod za inicijativu bio je problem koji postoji decenijama: tradicionalna Merkatorova projekcija značajno uvećava površinu teritorija bližih polovima, dok područja oko ekvatora prikazuje manjim nego što zaista jesu.

Za rezoluciju su glasale 164 države. Protiv su bile Sjedinjene Američke Države, dok je šest država bilo uzdržano. Među njima je bila i Srbija.

I upravo taj podatak mnogo više govori o Srbiji nego o samoj mapi.

Nije problem u tome što je Srbija glasala „uzdržano“

Naravno, niko razuman neće tvrditi da će se život građana Srbije promeniti zato što će se u školama, medijima ili digitalnim servisima koristiti drugačija projekcija sveta.

Nije problem ni u tome što je Srbija imala drugačije mišljenje od većine.

Problem je proporcija.

Od 171 zemlje koje su učestvovale u glasanju, 164 su podržale rezoluciju. To je više od 95 odsto učesnika glasanja. Samo jedna država bila je protiv, dok se šest zemalja uzdržalo. Srbija je, dakle, izabrala jednu od najređih mogućih pozicija.

Može se reći da je to samo jedno glasanje u Ujedinjenim nacijama. I jeste.

Ali kada se takav obrazac posmatra šire, teško je ne zapitati se da li je uzdržanost postala jedna od naših omiljenih državnih politika.

Srbija između svih i svakoga

Godinama slušamo kako Srbija vodi politiku „sedenja na dve stolice“, kako pokušava da održava odnose sa različitim centrima moći i kako ne želi da se potpuno svrsta ni na jednu stranu.

To u teoriji može zvučati kao mudra diplomatija.

U praksi, međutim, postoji trenutak kada balansiranje prestaje da bude veština i počinje da liči na neodlučnost.

Glasanje o novoj karti sveta samo je neobičan i gotovo simboličan primer.

Nije reč o sankcijama, teritorijalnim pitanjima, međunarodnim sukobima ili nekoj odluci koja neposredno ugrožava državne interese Srbije. Reč je o tome kako se svet predstavlja na karti i o pokušaju da se geografska stvarnost prikaže preciznije.

Rezolucija nije pravno obavezujuća i ne znači da Merkatorova projekcija preko noći nestaje iz upotrebe. Njome se države ohrabruju da razmotre korišćenje preciznije projekcije, naročito u obrazovanju, medijima i digitalnim tehnologijama.

Upravo zato je srpska uzdržanost još zanimljivija.

Šta je Srbija zapravo htela da poruči?

Najvažnije pitanje nije zašto je 164 država glasalo „za“. Pitanje je: zašto Srbija nije?

Iz dostupnih informacija nije poznato zbog čega se srpska delegacija uzdržala. Nema javno objašnjenog razloga koji bi građanima Srbije omogućio da razumeju šta je konkretno bilo sporno u rezoluciji.

A kada država zauzme jednu od samo šest manjinskih pozicija u Generalnoj skupštini UN, sasvim je legitimno očekivati objašnjenje.

Jer ako postoji principijelan razlog — treba ga reći.

Ako postoji diplomatski razlog — treba ga objasniti.

Ako postoji politički razlog — javnost bi trebalo da zna koji je.

A ako razloga praktično nema, onda ostaje neprijatno pitanje da li je uzdržavanje postalo automatizam.

Kada „nećemo da se mešamo“ postane poruka

Postoji nešto specifično u politici uzdržavanja. Glas „za“ znači da nešto podržavate. Glas „protiv“ znači da se ne slažete.

Uzdržanost ostavlja prostor da kasnije objasnite da zapravo niste bili ni za ni protiv.

To je ponekad korisno. U međunarodnoj politici postoje pitanja na kojima država zaista nema razlog da se svrstava. Postoje i situacije u kojima je uzdržavanje najbolji diplomatski potez.

Ali ako se država prečesto nalazi u maloj grupi uzdržanih, onda i samo uzdržavanje postaje politička poruka.

A poruka koju Srbija šalje sve češće izgleda kao: bolje da ne zauzmemo stav ako ne moramo.

To možda kratkoročno smanjuje rizik od zameranja različitim stranama. Dugoročno, međutim, može da ostavi utisak države koja nema dovoljno samopouzdanja da kaže šta misli.

I tu dolazimo do nas

Ovo nije samo priča o jednoj odluci srpske diplomatije. Jer država je, ipak, ogledalo društva. Navikli smo da izbegavamo jasne odgovore, da ostavljamo stvari „za posle“, da budemo pomalo na jednoj, pomalo na drugoj strani i da se ne zamerimo nikome. Često se to predstavlja kao snalažljivost.

Ponekad jeste. Ali ponekad je samo nedostatak hrabrosti da se kaže šta stvarno mislimo.

Zato činjenica da je Srbija bila među samo šest uzdržanih država u trenutku kada je 164 zemlje glasalo za, a samo jedna protiv, nije zanimljiva samo kao diplomatska fusnota.

Ona je zanimljiva kao simptom. Ne zato što je nova mapa sveta presudan problem za Srbiju. Nije.

Nego zato što ponovo pokazuje našu sklonost da, kada većina sveta napravi korak u jednom pravcu, mi stanemo sa strane i čekamo da vidimo šta će se dogoditi.

Možda je to mudrost. Možda je oprez. A možda je samo ono naše dobro poznato: „Nemoj da se zameramo.“

I upravo to bi trebalo da bude pitanje koje postavljamo sebi.

Ne zašto je svet promenio mapu. Nego zašto smo mi, još jednom, izabrali da ne kažemo gde stojimo.