24 miliona iz budžeta Kruševca za jedan crkveni projekat: Gde je granica između podrške kulturnom nasleđu i sekularne države?

Dok se građani svakodnevno suočavaju sa problemima u zdravstvu, obrazovanju, komunalnoj infrastrukturi i socijalnoj zaštiti, iz budžeta Grada Kruševca izdvojeno je 24 miliona dinara za nastavak izgradnje Hrama Svetih Arhangela na Bagdali.

Grad finansira jedan projekat – i to crkveni

To proizlazi iz Rešenja gradonačelnika od 3. avgusta 2026. godine, kojim se odobrava finansiranje projekta Srpske pravoslavne crkve – Eparhije kruševačke. Ukupan iznos sredstava namenjenih tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama upravo je 24 miliona dinara, a isti iznos dobio je jedini prijavljeni projekat. Drugim rečima, kompletan fond završio je kod jednog korisnika.

Prema obrazloženju rešenja, na javni konkurs raspisan 13. jula pristigla je samo jedna prijava, upravo od Srpske pravoslavne crkve, a Komisija je predložila da joj se odobri celokupan traženi iznos. Vrednost projekta procenjena je na nešto više od 51,5 miliona dinara, dok Grad finansira oko 46 odsto ukupne vrednosti radova.

Da li je ovo sporno?

Zakonski gledano, država i lokalne samouprave imaju mogućnost da finansiraju projekte tradicionalnih crkava i verskih zajednica. To nije novina niti predstavlja presedan.

Međutim, ono što otvara ozbiljno pitanje jeste prioritet trošenja javnog novca.

Budžet grada ne pune samo pripadnici Srpske pravoslavne crkve. Porez plaćaju i ateisti, agnostici, pripadnici drugih verskih zajednica, kao i građani kojima vera uopšte nije deo ličnog identiteta. Upravo zato svaka odluka o finansiranju verskih objekata mora da prođe test javnog interesa.

Da li je izgradnja jednog hrama javni interes? Odgovor neće biti isti za sve građane.

Srbija jeste sekularna država

Ustav Republike Srbije jasno definiše da je Srbija sekularna država i da su crkve i verske zajednice odvojene od države. To, naravno, ne znači da država ne može da finansijski podrži obnovu ili zaštitu kulturno-istorijskih spomenika, pa ni verskih objekata kada oni predstavljaju kulturno nasleđe.

Ali ovde nije reč o obnovi srednjovekovne crkve ili zaštiti kulturnog dobra od izuzetnog značaja. Radi se o nastavku izgradnje novog hrama.

Upravo zato legitimno je postaviti pitanje da li bi lokalna samouprava trebalo da ulaže desetine miliona dinara u izgradnju verskog objekta ili bi isti novac mogao biti usmeren na projekte koji neposredno koriste svim građanima, bez obzira na njihova verska ili druga uverenja.

Konkurs sa jednim učesnikom

Još jedan detalj privlači pažnju.

Na konkurs za dodelu sredstava tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama stigla je samo jedna prijava.

Formalno gledano, u tome nema ničeg nezakonitog.

Međutim, postavlja se pitanje da li je konkurs bio dovoljno poznat svim potencijalnim korisnicima ili jednostavno druge tradicionalne verske zajednice na teritoriji Kruševca nisu imale projekte za koje bi konkurisale.

Bez odgovora na to pitanje teško je govoriti o stvarnoj konkurenciji.

Šta bi rekao prosečan poreski obveznik?

Prosečan građanin koji svakog meseca plaća poreze verovatno će se zapitati zbog čega njegov novac odlazi upravo za ovu namenu.

Da li bi tih 24 miliona moglo da finansira:

• rekonstrukciju vrtića,
• novu medicinsku opremu,
• pomoć socijalno ugroženim porodicama,
• stipendije za studente,
• uređenje seoskih puteva,
• podršku mladim preduzetnicima,
• ili povećanje izdvajanja za kulturu koja je dostupna svim građanima?

To nisu pitanja protiv crkve. To su pitanja o prioritetima javne potrošnje.

Nije pitanje vere, već jednakosti

Kritika ovakve odluke ne mora biti usmerena protiv Srpske pravoslavne crkve. SPC je iskoristila mogućnost koju propisi dozvoljavaju i konkurisala za sredstva. Odgovornost za način raspodele budžetskog novca nije na podnosiocu prijave već na lokalnoj vlasti koja određuje prioritete finansiranja.

Suštinsko pitanje glasi:

Da li budžet svih građana treba da finansira projekte koji neposredno koriste jednoj verskoj zajednici ili bi sredstva trebalo usmeravati prvenstveno na programe od kojih koristi imaju svi građani, nezavisno od njihove vere ili uverenja?

Javna rasprava je neophodna

Odluka Grada Kruševca neće biti poslednja ovakve vrste. Slična izdvajanja postoje i u drugim lokalnim samoupravama širom Srbije.

Zato bi umesto podele na „vernike“ i „nevernike“ trebalo otvoriti ozbiljnu javnu raspravu o kriterijumima za finansiranje verskih zajednica iz javnih budžeta.

Ako je cilj očuvanje kulturnog nasleđa, onda kriterijumi moraju biti jasni i merljivi.

Ako je cilj izgradnja novih verskih objekata, građani imaju pravo da znaju zbog čega je upravo to važnije od brojnih drugih potreba koje se finansiraju iz istog budžeta.

U demokratskom društvu pitanje trošenja javnog novca nikada ne bi smelo da bude tabu. Naprotiv, ono je jedna od najvažnijih tema o kojoj građani imaju pravo da postavljaju pitanja, bez obzira na to da li su vernici, pripadnici druge religije ili uopšte nisu religiozni.