VLAST NE POŠTUJE ZAKONE: Bezbednost na papiru, a nasilje na svakom koraku

Organizacije koje se bave problemom nasilja nad ženama već godinama pokušavaju da skrenu pažnju nadležnima na ovaj problem i uključe ih u njegovo sistemsko rešavanje.

 „Naša uloga nije da kažnjavamo nasilnike, to je posao pravosuđa, već  da budemo podrška ženama koje trpe nasilje. Da ih saslušamo, da im pružimo informacije, da verujemo u njihove priče, jer ženama danas u Srbiji gotovo niko ne veruje“, objašnjava Snežana Jakovljević, predsednica Udruženja žena „Peščanik“.

U Kruševcu, 25 godina postojanja udruženja „Peščanik“, koje se bavi zaštitom žena žrtava nasilja, obeležava se bez zvučnih aplauza i podrške od strane lokalne vlasti. Iz godine u godinu, borba za prava žena ostaje, kako kaže Snežana Jakovljević, predsednica „Peščanika“, u rukama donatora. A i ta podrška se svakim danom smanjuje.

Vlasti se ne obaziru na zakone

Kada je pre nekoliko godina potpisala Istanbulsku konvenciju, država Srbija je obećala zaštitu žena od nasilja. Konvencija, koja se odnosi na sprečavanje i borbu protiv nasilja prema ženama i nasilja u porodici, obavezivala je države potpisnice da preduzmu konkretne korake kako bi zaštitile žene.

„Ali, šta to konkretno znači za žene? U Srbiji to znači samo zakone na papiru, jer je implementacija tih zakona izuzetno slaba“, ističe Jakovljević.

Snežana jasno stavlja do znanja da zakoni na papiru ne pomažu dok žene svakodnevno trpe nasilje u svojim domovima. Oko 15 godina rada SOS telefona u Kruševcu nije bilo dovoljno da se vlasti pomere s mrtve tačke i donesu konkretne mere zaštite. Zakon je tu, ali vlast se ne obazire.

 „Nemamo podršku grada, a radimo zahvaljujući stranom finansiranju“, priznaje Snežana.

Mnoge nevladine organizacije suočavaju se sa sličnim problemima. Bez adekvatne podrške države, žene koje pretrpe nasilje nemaju sigurno utočište. „Peščanik“ se uglavnom oslanja na donacije stranih fondacija, kao što su Oak fondacija i Kvina til Kvin fond iz Švedske. Čak i osnovne usluge poput SOS telefona, besplatne pravne pomoći i kriznih centara za žene žrtve nasilja, nemaju odgovarajuću podršku.

Tužilaštvo i pravosuđe: Nedostatak odgovornosti

„Najgora saradnja je sa tužilaštvom. Uopšte ne postoji ozbiljan odaziv“, naglašava Jakovljević.

Dok nevladine organizacije, kao „Peščanik“,  svakodnevno pružaju osnovnu pomoć ženama, od tužilaštva gotovo da i nema reakcije. Prema njenim rečima, zvaničnici obećavaju prisustvo na događajima, ali u poslednjem trenutku povuku pozivnicu i kažu da su zauzeti drugim obavezama.
„Nema nikakve stvarne podrške od tužilaštva, a zakonodavni okvir je nedorečen i slab. Nasilje nad ženama se smatra zločinom, ali se zakon primenjuje vrlo slabo, a definicija silovanja nije u skladu sa Istanbulskom konvencijom“, kaže Snežana, a njen ton je jasan – ukazuje na propuste u sistemu.

SOS telefon UŽ „Peščanik“ radi svakog radnog dana od 12 do 18 časova, a subotom od 11 do 15 časova. Osam konsultantkinja klijentkinjama pruža informativno, socio-emocionalnu i pravnu podršku.

U „Peščaniku“ nisu potpuno zatvorili vrata saradnji s lokalnom samoupravom ali, kako objašnjava Jakovljević, ta saradnja nije operativna.

„Sastanci, razgovori, to je sve. A konkretna pomoć? Nema je“, kaže Snežana.
Iako  Grad Kruševac ima sve mogućnosti da obezbedi sredstva za organizacije koje se bave zaštitom žena to do sada nije učinjeno.

„Nema sredstava za besplatnu pravnu pomoć, a to je pravo koje bi trebalo da bude dostupno svim građanima, ne samo ženama“, dodaje Jakovljević.

Borba koja traje, ali bez konkretnih promena

Kruševac, grad u kojem se žene svakodnevno suočavaju sa nasiljem, nema ni krizni centar za žrtve seksualnog nasilja, ni sigurnu kuću. Na nivou cele Srbije postoje samo četiri centra koja se bave ovom problematikom, i to u Vojvodini, ali ni oni nisu finansirani od strane države.
„Peščanik“ je u više navrata tražio od lokalnih vlasti da osnuju krizni centar i sigurnu kuću, međutim, odgovor je uvek isti: ignorisanje.

„Oni nisu preduzeli nijednu konkretnu akciju u vezi s tim, iako smo im dostavili predlog sa obrazloženjima“, ističe Snežana Jakovljević.

Za 15 godina rada se putem SOS telefona, Udruženju žena „Peščanik“ za podršku obratilo blizu 1000 žena. U prvih šest meseci 2024. godine usluge SOS podrške koristilo je 35 žena od kojih su 30 uslugu koristile prvi put dok je pet korisnica i ranije koristilo ovu uslugu.

Uprkos svim izazovima, „Peščanik“ nastavlja da se bori na svim frontovima. Organizovane su grupe samopomoći, a žene koje su se javile SOS telefonu dele svoja iskustva kako bi se međusobno podržale.

„Žene shvataju da nisu same, da nasilje nije izolovan već široko rasprostranjen problem“, zaključuje Jakovljevićeva.

„Nasilje nad ženama na Balkanu je i dalje tabu tema, a preživeli nemaju odgovarajuću zaštitu. Država na to ne reaguje kako treba“, zaključuje Jakovljević, a njene reči nisu samo poziv na akciju već i glas svih žena koje se svakodnevno bore za osnovna ljudska prava.

U Srbiji i dalje postoje zakoni koji se ne primenjuju, donacije koje nisu dovoljne i sistem koji ne prepoznaje stvarne potrebe. Bez državne podrške, borba za prava žena ostaje u rukama hrabrih, ali nedovoljno finansiranih organizacija. Dok se vlasti i nadležni i dalje skrivaju iza papira, žene na terenu traže stvarnu promenu.

Naslovna fotografija: Udruženje žena “Peščanik”

Izvor: KruševacPRESS