Svet u objektivu, srce u borbi: Iskrena priča žene koja „Fabrikom“ i hrabrošću menja svet

Od detinjstva u Kruševcu do osnivanja „Fabrike fotografa“ u Beogradu, put Aleksandre Popović potvrđuje da talenat i vizija ne poznaju granice. Dok njenih 5.000 učenika sa skoro svih kontinenata osvaja svet, ova docentkinja fotografije otkriva nam kako je kroz objektiv naučila da tugu i bes transformiše u mir. U iskrenom razgovoru, Aleksandra deli priču o majčinstvu u petoj deceniji, trenutku kada je saznala da joj dete ima retku bolest, profesionalnom uspehu koji je prešao granice Srbije i snazi potrebnoj da se nakon privatnih lomova nastavi dalje.

Misija koja je prerasla granice: Kako je „Fabrika“ ulepšala svet

-Danas, kada fotografije i radovi Vaše “fabrike” obilaze svet, koliko često objektivom svojih sećanja prošetate ulicama Kruševca i da li postoji neki detalj iz rodnog grada koji Vam je, možda i nesvesno, definisao talenat?

–Kruševac mi je asocijacija na detinjstvo, na celodnevnu igru sa drugaricama i drugovima na Barama, preskakanje Garskog potoka i preskakanje lastiha. Ne vezujem ga za fotografiju, na žalost sve ređe dolazim zbog prirode posla i obaveza, ali jedno od sigurnih mesta mi je ta moja ekipa sa Bara.

-”Fabrika fotografa” je prošle godine proslavila 12. rođendan i dočekala svog 5.000. polaznika, ali ono što posebno fascinira jeste podatak da oni dolaze iz čak 30 zemalja sveta. Kako ste uspeli da spojite toliko različitih meridijana i kultura kroz objektiv?

–U vreme korone je sve moralo da se prebaci online. Tada se moja Fabrika raširila na sve kontinente i ja sam postala bogatija za mnoge ljude.

-Kada ste sa svojim saradnicima razvijala ideju o osnivanju Fabrike fotografa, šta Vam je bio cilj? 

–Prvobitna misija mi je bila da počnem da gledam bolje fotografije na društvenim mrežama. Nije mi se sviđalo da gledam kako ljudi obilaze svet i postavljaju 101 istu fotografiju i sve to jako loše. Usledila je ideja da ulepšam ljude, a zatim se rodila ideja da im približim umetnost. 

-Iza Vas su brojne izložbe, uključujući i one sa snažnim društvenim porukama poput „16 žena“, koju ste organizovali u okviru globalne kampanje “16 dana aktivizma za borbu protiv nasilja nad ženama”.  Koliko Vam je važno da fotografija ima stav?

–Kada se bavite portretnom fotografijom, stav je neizbežan. Bitna mi je emocija i nju nastojim da izvučem iz osobe koja mi se nadje pred objektivom.

-Posle deset godina napravili ste svoju prvu samostalnu izložbu. Zašto baš sada?

–Zato sto sam bila primorana (šala). Sa Švedskom ambasadom sarađujem godinama i mnogo projekata je iza nas. Prošle godine je ambasadorka izrazila želju da iza te izložbe stojimo moj dragi Aleksandar Crnogorac i ja, a ne moji studenti. Da nas dvoje budemo fotografi, a ne mentori kao ranijih godina.

-Da li danas fotografišete drugačije nego pre deset ili dvadeset godina?

–Mnogo toga se promenilo. Više ne mogu da se popnem na drvo za neki kadar, a i vodim računa o leđima. Posao predavača mi je oduzeo fotoaparat. Gotovo da ne fotografišem godinama, fokus mi je na edukaciji, dosta izučavam metodologiju i psihologiju i gledam kako da usavršim školu. Kad je fotografisanje u pitanju, desi se samo kad nešto krupno treba da se radi i da moji asistenti nemaju iskustva u tome, pa se latim aparata da im pokažem kako to da urade. Privatno fotografišem telefonom a na 99 odsto fotografija mi je dete, koje sam samo jednom fotografisala fotoaparatom i to za pasoš kad je imao 40 dana.

Ringišpil života: Trenutak kada se profesionalni uspeh susreo sa bolnom dijagnozom

-Na društvenim mrežama podelili ste vrlo iskrenu rekapitulaciju 2025. godine. Razvod, zdravstveni izazovi, dijagnoza deteta, ali i putovanja, izložbe, novi počeci. Kako jedna osoba sve to iznese?

–Kad dobiješ limun, iscedi ga dobro, napravi limunadu i dodaj meda i nane ! Godina je bila emotivno jeziva, a poslovno nikad uspešnija. Radovala sam se predavanju i izložbi u Tuzli, dan pred polazak mi je zazvonio telefon i pozvali su sa Instituta za majku i dete. Profesorka je želela da me vidi. Tog petka sam se spremila za put i svratila na institut. Saopštena mi je dijagnoza. U sećanju mi je da sam se zaledila, sela u kola i počela da plačem. Shvatila sam da takva ne mogu da odem kod deteta i odvezla se u Tuzlu. Kažu da je predavanje studentima bilo sjajno, izložba je odlično prošla a i na panelu sam upoznala divnu Edinu. Posle dva dana, vratila sam se u Beograd i krenula sa borbom za Mihajlovu terapiju.

-Godinama ste se borili za majčinstvo i dobila dete sa više od 40 godina. Koliko Vas je ta borba promenila kao ženu i umetnicu?

–Majka sam posłała sa 42. Za nekoga kasno, za menu u najsavršenijem trenutku. Majčinstvo me je promenilo jedino u smislu što su mnogi ljudi postali nebitni, tuđe reči su prestale da dotiču. Jedino što se nije promenilo što sam i dalje nastavila da radim punom parom, samo sam postala još produktivnija. Moji đaci će vam reći da sam omekšala i da nisam više stroga kao ranije.

-Otvoreno govorite o tome da Vaš sin ima retku bolest. Zašto Vam  je bilo važno da o tome ne ćutite?

-Nikada ne znate ko može da vam pomogne i ko ima informaciju za kojom tragate. Kada sam objavila na društvenim mrežama, u toku 24 sata sam saznala mnogo toga što nisam za dva meseca, došla do kontakta mnogih lekara, roditelja dece koja već primaju terapiju u inostranstvu, ali i onih koji se bore za terapiju. Pored Mihajla, samo još jedna devojčica u Srbiji ima tu dijagnozu. Do njih sam došla takođe pomoću te objave. Kafa sa njima je melem za dušu.

Umetnost kao štit: Majčinstvo u petoj deceniji i snaga koja pomera planine

-Kako izgleda svakodnevica jedne majke koja na svake dve nedelje ide na hospitalizaciju, a između toga stvara, putuje i radi?

– Terapija još nije krenula. Čekamo da se odobre sredstva i iskreno se nadam da ću od jesene svake druge nedelje biti na institutu gde će Mihajlo primati terapiju. I ne mislim da će tada život stati, naprotiv. Možda nećemo ići na more na mesec dana u cugu, već tri puta po 10 dana, što možda i nije loše, više destinacija ćemo običi i različite ljude upoznati. Putovanja su mi terapija, i vreme kad sam samo Mihajlova. U svakodnevnom životu, radim dok je Mihajlo u vrtiću i kada spava. Psi Drug Crni i Ljuba zauzimaju bitno mesto u svakodnevnici i sa njima je maženje obavezno. Majka mi je u celoj priči najveća podrška, ne moram da brinem i o hrani, a i kad me sa svih strana pritisne, njene palačinke me vrate u život.

-Šta Vas je Vaša lična borba naučila o strahu, ali i o snazi?

–Jako rano sam osvestila da sam jaka, a sada i da sam anksiozna. Imam osećaj da sam na ringišpilu, koji šljašti kao nijedan i na kom s vremena na vreme nestane struja. 

–Kažete da Vam je fotoaparat  lek. Kako izgleda taj trenutak kada tuga postane kreativnost?

 –Kada uzmem fotoaparat, izgubim pojam o vremenu, o svetu oko sebe. Jedino tada otputujem u svoj savršeni svet i pravim nešto novo. Kroz objektiv je sve vidi ograničeno i konkretno, nema pretpostavke i potrebno je sav fokus umeriti na kadar, ne bi li dao što više informacija.

-Da li verujete da umetnost zaista može da izleči,  ili bar da pomogne da se preživi?

-Definitivno da pomogne da se preživi I da olakša život. Bez stvaranja i umetnosti, odavno ne bih bila živa. Previše se svega tužnog i ružnog u mom životu desilo, u neku ruku sam bežala u umetnost i stvaranje, tugu i bes transformisala u sreću i mir. Nisam gurala pod tepih, nisam bežala od svega, ali nisam ni bila fokusirana na samo loše, videla sam okolo i cveće i proleće. 

*Nedavno ste rekli da ste tek počeli da pomerate planine. Koja je sledeća?

-Samo me posmatrajte…

Tekst: Jovana Pavlović

Izvor: KruševacPRESS