Srpski fudbal – kad stadion stane u dnevnu sobu

U zemlji u kojoj se fudbal doživljava kao religija, a selektor kao državni neprijatelj čim se izgubi bod, jučerašnja utakmica između Mladosti iz Lučana i Napretka iz Kruševca donela je jedan podatak koji više govori od svih analiza, tabela i stručnih komentara zajedno: na tribinama je bilo – 76 gledalaca.

Sedamdeset šest.

Ne hiljada. Ne stotina. Sedamdeset šest ljudi odlučilo je da svoje vreme provede gledajući utakmicu koja je, pritom, bila sve samo ne nevažna. Za Mladost – utakmica sezone. Borba za opstanak. Za Napredak – prilika da pokaže nešto više nego tokom ove katastrofalne sezone. Za publiku? Pa, očigledno – ne baš.

Dok se u svetu fudbal igra za milione, u Lučanima se juče igralo za – pa, otprilike za dve prosečne srpske slave ili jedan malo veći red u pošti.

Na utakmici između Mladosti i našeg Napretka, koja je domaćinu direktno krojila sudbinu i odlučivala o opstanku u elitnom društvu, na tribinama se okupilo neverovatnih, fascinantnih i lako prebrojivih 76 gledalaca.

Jer, budimo realni: više ljudi se okupi na prosečnom rođendanu u Srbiji. Jedna solidna slava, sa malo širim krugom rodbine i par komšija, bez problema „prebaci“ ovu cifru. Čak i sahrane, da budemo iskreni, često imaju bolju posetu. A ovde govorimo o profesionalnom sportu, o ligi koja bi trebalo da bude najviši nivo domaćeg fudbala, o igračima koji žive od toga da ih neko – gleda.

Gde je nestala publika?

Statistika sa ove utakmice kaže da je svaki igrač na terenu imao po tri svoja lična navijača u publici. Verovatno su to bili uža rodbina, redar koji je zaboravio ključeve od kuće i dva zalutala prolaznika koja su ušla da vide gde se to deli besplatna kafa (spoiler: nije se delila).

Ovo je, nažalost, surova slika i prilika našeg fudbala. Dok se „busamo u grudi“ o razvoju sporta i infrastrukture, odlučujuće bitke prate tri reda praznih plastičnih stolica i zvuk vetra koji prolazi kroz zarđalu ogradu.

Nije da ljudi u Srbiji ne vole fudbal. Naprotiv. Kafići su puni kad igra reprezentacija, društvene mreže gore od komentara, svi znaju ko treba da igra, ko ne treba, i kako bi „oni to bolje“. Ali kada treba otići na stadion, platiti kartu i podržati klub – nastaje tišina. Ona ista tišina koja je, verovatno, odzvanjala i na tribinama u Lučanima.

Razlozi su, naravno, višeslojni. Kvalitet igre često nije na nivou koji bi privukao širu publiku. Infrastruktura stadiona, osim retkih izuzetaka, deluje kao vremeplov u neka davno prošla vremena. Organizacija takmičenja, termini utakmica, pa i opšti utisak da se mnogo toga dešava „iza kulisa“ – sve to polako, ali sigurno, udaljava ljude od tribina.

A onda dođemo do ovakvih scena: utakmica koja odlučuje sudbinu jednog kluba, a na njoj – manje ljudi nego u prosečnoj gradskoj autobuskoj liniji u špicu.

Ironija je u tome što će se, već danas, voditi ozbiljne analize o taktici, formaciji, sudijskim odlukama. Biće priče o tome ko je zakazao, ko je bio dobar, šta dalje. Ali retko ko će se ozbiljno zapitati: kako smo došli do toga da jedan ovakav meč prati 76 ljudi?

Uzroci i posledice

Možda je problem upravo u tome što se previše bavimo posledicama, a premalo uzrocima.

Jer, fudbal bez publike je kao predstava bez gledalaca – može se odigrati, ali gubi smisao. A kada stadion može da „stane“ u jednu dnevnu sobu, onda je jasno da problem nije samo na terenu.

Do tada, ostaje nam da konstatujemo: srpski fudbal i dalje živi. Samo što ga, izgleda, sve manje ljudi prati uživo.

Sledeći put kad se bude igrala „utakmicu sezone“, možda je bolje da se igra u nečijem dvorištu. Barem bi domaći poslužili kafu i ratluk, a i atmosfera bi bila znatno vrelija uz jedan tranzistor i par gajbi piva.

Momcima na terenu svaka čast na trudu, ali sa 76 svedoka, ovo više liči na poverljivi sastanak tajnog društva nego na prvoligaški fudbal.

Rezultat utakmice? Zar je bitan posle svega ovoga.