Rupe kao lokalna politika: vožnja kroz Kruševac postaje test živaca (i amortizera)
Kruševac možda nema auto-put kroz grad kao što ima Beograd. Ali, ima nešto što je postalo gotovo jednako prepoznatljivo – rupe na kolovozu koje vozači sve češće nazivaju „kraterima“. Poslednjih meseci, naročito posle zime, vožnja gradskim ulicama liči na izbegavanje prepreka u video-igri, samo što je ovde cena greške – vrlo realna. I vrlo ozbiljna.
Građani iz različitih delova grada prijavljuju oštećenja vozila zbog iznenadnih udarnih rupa. Isečene gume, krivljenje felni, pa čak i ozbiljniji kvarovi na trapu svakodnevna su stvar. Problem nije samo u njihovom broju, već i u činjenici da su često neobeležene i pune vode od kiše koja pada ovih dana. Tako da ih vozači uoče tek kada je kasno.
Posebno zabrinjava to što se pojedine rupe pojavljuju gotovo preko noći, a njihova sanacija zna da potraje. U međuvremenu, vozači improvizuju – neko stavi granu, neko kamen, a neko jednostavno nauči napamet gde treba naglo da zakoči. Sistem, čini se, funkcioniše tek kad šteta već bude napravljena.
Ko je odgovoran? Na teritoriji Kruševca, održavanje puteva povereno je preduzeću „Kruševacput“. Ali, u praksi se često dešava prebacivanje nadležnosti – da li je rupa na kolovozu, šaht, instalacija ili nešto četvrto. U prevodu: dok se utvrdi „čija je rupa“, vozač već menja gumu o svom trošku.
Pravni okvir je, međutim, jasan. Za štetu nastalu zbog lošeg stanja kolovoza odgovoran je upravljač puta – pod uslovom da oštećenje nije bilo adekvatno obeleženo. Ako signalizacija postoji, odgovornost može biti umanjena ili potpuno isključena. Upravo tu nastaje prostor za sporove i – kako advokati često kažu – dugotrajne procese.
Šta ako se desi…?
A šta vozač konkretno može da uradi kada naleti na rupu koja „pojede“ gumu?
Pre svega, potrebno je pozvati saobraćajnu policiju kako bi se obavio uviđaj i sačinio zapisnik. Iako mnogi sumnjaju da će patrola doći brzo, ovaj korak je ključan ako planirate da tražite nadoknadu štete. Bez zapisnika – gotovo je nemoguće dokazati šta se dogodilo.
Drugo, fotografišite sve: rupu, oštećenje na vozilu, širu situaciju na putu. Što više uglova i detalja – to bolje. U praksi, ove fotografije često budu važnije od same izjave.
Treći korak je procena štete kod osiguravajuće kuće. Sa tim nalazom, zapisnikom policije i osnovnom dokumentacijom (lična karta, saobraćajna dozvola, broj računa), podnosi se zahtev upravljaču puta.
I tu počinje ono što mnogi opisuju kao „drugu vožnju“ – administrativnu. Postupci mogu trajati mesecima, pa i godinama. Neki građani uspeju da naplate štetu, ali uz dosta strpljenja i upornosti.
U međuvremenu, rupe ostaju. Zakrpe se pojavljuju, pa nestaju. Novi krateri niču gde ih juče nije bilo. I dok nadležni razmatraju budžete, nadležnosti i tendere, vozači u Kruševcu svakodnevno vode istu bitku – između točka i asfalta.
Možda je najveći problem što smo na to već počeli da se navikavamo. A kada loš put postane normalna stvar, pitanje odgovornosti polako se pretvara u pitanje – ko će sledeći platiti cenu?
