Mala škola za vinoljupce: Tri kosti Bahusa i priča o vinu

Za stare Rimljane vino nije bilo samo piće. Bilo je dar bogova, deo gozbe, sastavni deo obreda, ali i nešto sa čim je čovek morao da nauči da živi. Jedna neobična priča o bogu Bahsuu to objašnjava kroz biljku koja prolazi kroz tri životinje – pticu, lava i magarca. Poruka mita je jednostavna: vino čoveka ne menja toliko koliko pokazuje šta se u njemu već nalazi.

Ako se među antičkim bogovima traži onaj koji je najčvršće povezan sa vinom, grožđem i vinovom lozom, teško je zaobići Bahusa. Rimljani su ga povezivali sa grčkim Dionisom, bogom vina, vinove loze, plodnosti, zanosa i pozorišta.

Ali Bahus nije bio samo božanski zaštitnik dobrog vina i veselja. U antičkoj kulturi vino je imalo i svoju tamnu stranu. Ono može da opusti čoveka, da ga učini razgovorljivim i vedrim, ali može i da ukloni kočnice koje inače drže njegovo ponašanje pod kontrolom.

Upravo na toj ideji zasniva se neobična legenda o tri kosti.

Biljka pronađena na putu

Prema priči, Bahus je jednom putovao kada je na zemlji ugledao neobičnu biljku. Privukla mu je pažnju, pa ju je iščupao i poneo sa sobom.

Pošto nije imao odgovarajuću posudu, stavio ju je u šuplju ptičju kost. Biljka je počela brzo da raste. Njeno korenje se razvijalo toliko brzo da je uskoro postalo vidljivo i izašlo iz kosti.

Bahus je zato morao da pronađe nešto veće.

Nedugo zatim naišao je na lavlju kost, takođe šuplju, i u nju smestio biljku. Ali ni to nije bilo trajno rešenje. Biljka je ponovo nastavila da raste, a korenje je opet izbilo iz svog neobičnog skloništa.

Na kraju, vraćajući se kući, Bahus je pronašao i magareću kost. Ovoga puta biljka je dobila dovoljno prostora da nastavi svoj rast i, prema legendi, na kraju se pretvorila u vinovu lozu.

Naizgled, to je samo još jedna od čudnih antičkih priča o poreklu vina. Međutim, pravi smisao legende tek tada počinje.

Ptica, lav i magarac – tri lica vina

Bahus u ovoj priči ljudima objašnjava da tri kosti predstavljaju tri nivoa dejstva vina na čoveka.

Ako čovek pije umereno, postaje poput ptice.

Veseo je, raspoložen za razgovor, peva i uživa u društvu. Vino ga oslobađa svakodnevne stege, ali još uvek ne gubi kontrolu nad sobom.

Ako popije više, prelazi u drugu fazu – lava.

Postaje hrabriji, glasniji i skloniji sukobima. Ono što bi trezan čovek možda prećutao sada može da izgovori ili uradi. Samopouzdanje raste, ali sa njim može da poraste i spremnost da se čovek upusti u nevolju.

A kada se popije previše, dolazi treća faza.

Čovek postaje magarac.

U legendi je to simbol gluposti, nerazumnog ponašanja i postupaka zbog kojih će se sutradan možda kajati. Čovek više ne upravlja vinom – vino upravlja njime.

I tu se završava glavna poruka priče.

„Umerenost“ nije slučajno najvažnija reč

Danas ovu legendu možemo čitati kao jednostavnu moralnu priču o alkoholu, ali ona ima mnogo dublje korene u antičkom shvatanju mere.

Grčka i rimska kultura često su naglašavale ideju da uživanje samo po sebi nije problem, već da problem nastaje kada čovek izgubi sposobnost da postavi granicu. Vino je bilo deo društvenog života, ali je njegovo preterano konzumiranje istovremeno smatrano opasnim.

Zato su antičke gozbe imale različita pravila. Postojao je čak i simpozijum, društveni i filozofski deo gozbe na kojem se vino pilo pomešano sa vodom. Postojao je i symposiarch, odnosno vođa gozbe, koji je mogao da određuje odnos vode i vina i ritam ispijanja.

Vino, dakle, nije bilo zamišljeno samo kao sredstvo za opijanje.

Naprotiv – ideal je bio da čovek može da uživa u njemu, razgovara, peva i učestvuje u društvu, a da ne izgubi sebe.

Zašto baš ptica, lav i magarac?

Izbor tri životinje nije slučajan ni sa stanovišta simbolike.

Ptica predstavlja lakoću, slobodu i pesmu. To je slika čoveka koji je popio dovoljno da se opusti, ali ne toliko da izgubi razum.

Lav predstavlja snagu, hrabrost i agresivnost. U ovoj fazi vino čoveku daje osećaj veće moći nego što je zaista ima. On postaje spremniji da se suprotstavi drugima i da preuzme rizik.

Magarac je u antičkoj književnosti često povezivan sa tvrdoglavošću, neznanjem i smešnim ponašanjem. Kada se granica pređe, čovek više nije gospodar sopstvenog ponašanja.

Tri životinje tako predstavljaju svojevrsnu skalu pijanstva.

Ptica – raspoloženje.

Lav – sukob.

Magarac – potpuni gubitak razuma.

Naravno, to nije medicinska klasifikacija dejstva alkohola. Reč je o alegoriji nastaloj u svetu u kojem su vino i njegove posledice bili deo svakodnevnog iskustva.

Vinova loza kao završetak priče

Posebno je zanimljivo što biljka kroz čitavu priču raste sve dok ne pronađe odgovarajuće mesto.

Tek u magarećoj kosti završava svoj neobični put i postaje loza.

Ovaj motiv može se čitati na više načina. Najjednostavnije tumačenje kaže da se u biljci od samog početka nalazi potencijal za nešto veliko, ali da joj je potrebno odgovarajuće „mesto“ da bi se razvila.

Za vinogradara je ta slika čak iznenađujuće bliska stvarnosti.

Vinova loza nije obična biljka koju jednostavno posadimo i ostavimo. Na njen razvoj utiču zemljište, ekspozicija, klima, voda, rezidba, opterećenje čokotâ i način obrade. Ista sorta može dati potpuno različite rezultate u različitim uslovima.

Antički pripovedač, naravno, nije imao pojma o terroiru, fotosintezi ili fiziologiji vinove loze. Ali je intuitivno razumeo jednu stvar: biljka ima svoju prirodu, a način na koji je čovek gaji određuje šta će iz nje dobiti.

Bahus, Dionis i rimska priča o vinu

Važno je napraviti i jednu istorijsku razliku.

Bahus nije jednostavno „rimsko ime za Dionisa“ u smislu da su Rimljani samo preuzeli grčkog boga i promenili mu ime. Rimska religija razvijala se kroz složena preplitanja domaćih italijskih tradicija i grčkih uticaja.

Ipak, u književnosti i popularnoj kulturi Bahus i Dionis često se posmatraju kao odgovarajući bogovi vina u rimskoj i grčkoj tradiciji.

Dionis je bio posebno povezan sa vinovom lozom, vinom, ekstazom i pozorištem, dok je rimski Bahus dobio sopstvenu tradiciju i značaj. Njegov kult bio je dovoljno snažan da je rimska država u jednom trenutku pokušala da ograniči određene oblike bahanalija, tajnih ritualnih okupljanja povezanih sa njegovim kultom.

To pokazuje koliko je vino u antičkom svetu bilo više od običnog proizvoda.

Ono je bilo religija, društveni običaj, roba, simbol i izvor zadovoljstva – ali i potencijalna opasnost.

Pouka koja je preživela hiljade godina

Priča o tri kosti možda danas zvuči kao simpatična anegdota koju bismo mogli ispričati uz čašu vina. Ali njena poruka nije zastarela.

Vino može da bude deo lepog obroka, razgovora i druženja. Može da bude način da se proslavi berba, venčanje, rođenje, uspeh ili susret sa prijateljima. Upravo zbog toga vino ima posebno mesto u kulturama koje ga proizvode vekovima.

Ali ista čaša može da bude i početak potpuno drugačijeg ponašanja kada se izgubi mera.

Zato je Bahusova priča o ptici, lavu i magarcu zapravo priča o granici.

Prva čaša čoveka može učiniti pticom.

Druga lavom.

A posle dovoljno čaša, prema starom mitu, može ga pretvoriti u magarca.

Vinova loza, međutim, ostaje ista.

Ona daje grožđe. Čovek odlučuje šta će sa njim učiniti.

I upravo je u tome možda najzanimljivija poruka ove stare legende: problem nije u tome što vino postoji, već u tome što čovek lako zaboravi meru.

Od ptice do lava, od lava do magarca – Bahus je kroz jednu neobičnu priču pokušao da objasni ono što vinari i ljubitelji vina dobro znaju: dobro vino traži poštovanje, a poštovanje vina počinje od poštovanja sopstvene granice.