Kako protiv lažnih i manipulativnih vesti?: Zdrav razum je najbolja odbrana

Kada govorimo o dezinformacijama u lokalnim medijima to su najčešće slučajevi prenošenja dezinformacija koje su kreirali veliki mediji. Takođe, napredovanje alata veštačke inteligencije (AI alata) dovelo je do toga da se lako kreiraju lažni sadržaji uz minimalno ulaganje te se sada naširoko manipuliše tekstom, slikom, zvukom videom. Grupe, kanali i zajednice kroz koje se mnogi građani/ke često informišu ne moraju nužno da budu loši, pogotovu kada imamo nizak medijski pluralizam i cenzuru te su ponekad takvi kanali jedini relevantan izvor informacija na lokalu. Ovako za naš portal o problemu dezinformacija, lažnih vesti i manipulativnih sadržaja u medijima govori novinar FakeNews Tragača i docent na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Stefan Janjić.

Janjić, koji je na FakeNews Tragaču angažovan od njegovog osnivanja 2017. godine, odnosno ima dugogodišnje iskustvo otkrivanja dezinformacija, govori i o tome kako da čitaoci/teljke prepoznaju lažni i manipulativni sadržaj, koliko je on opasan za lokalnu zajednicu te ko snosi najveću dogovornost za plasiranje takvih informacija.

Šta je lažna vest, šta dezinformacija, a šta manipulativan ili politički pristrasan sadržaj? 

– Posmatrano van naučnog diskursa, rekao bih da se svi ovi izrazi koriste kao sinonimi. U jednom istraživanju pokušali smo da vidimo koliko građani razlikuju ove pojmove, pa smo zaključili da svako ima svog „favorita“, ali da ne zna jasno da ga razgraniči od alternativnih pojmova. U nauci se favorizuje izraz „dezinformacija“ u odnosu na „lažnu vest“, koja se smatra previše kolokvijalnom. Manipulativni sadržaji nešto su „mekši“ od dezinformacija i taj se izraz obično koristi kada tekst ili video navode na pogrešan zaključak, ali bez eksplicitnih laži.

Da li su građani u lokalnim sredinama više izloženi takvim informacijama u odnosu na veće sredine?

– Čini mi se da su imućne medijske kuće kupovanjem velikog broja lokalnih medija učinile od njih svoje megafone, tj. da veliki broj lokalnih portala zapravo funkcioniše kao dodatno sredstvo za širenje manipulativnih sadržaja kreiranih u redakcijama tabloida iz Beograda. Danas često koristimo izraz „informativne pustinje“ za lokale bez pravih, autentičnih lokalnih medija, a „oaze“ u tim pustinjama javljaju se van nekakvog predvidljivog obrasca. Na primer, pronaći ćete kvalitetan medij u nekom veoma malom mestu, a onda u susednom, većem, nijedan – i obrnuto.

Koje su najčešće tehnike pomoću kojih se manipuliše čitaocima?

– Na FakeNews Tragaču koristimo sistem tagovanja medija koji šire dezinformacije, kako bismo imali jasnu evidenciju o učestalosti i trendovima. Kada tagujemo lokalne medije, to su po pravilu slučajevi prenošenja dezinformacija koje su kreirali veliki mediji. Teško je tu izdvojiti „najčešću tehniku“, jer su sve prisutne. Napredovanje AI alata dovelo je do toga da se očas posla kreiraju lažni sadržaji uz minimalno ulaganje, tako da se sada naširoko manipuliše i tekstom, i slikom, i zvukom, i videom.

Kako čitaoci/pratioci mogu da prepoznaju kada je medijski sadržaj više promocija političara nego objektivno izveštavanje?

– Nažalost, publika se u Srbiji navikla na pseudodogađaje, tj. na različite konferencije, presecanja crvene vrpce, polaganje kamena temeljca, najave, obilaske, svečane večeri i tome slično, posebno u predizbornim kampanjama. Kada pogledamo takav sadržaj, treba da se zapitamo „Šta je ovde vest?“, tj. koji je element javnog interesa prisutan. Zašto je važno da vidimo političara u kadru i da ga čujemo šta priča? Ako nemamo jasan odgovor na to, onda je po svoj prilici reč o promociji, pogotovo ako se medij postavi kao puki prenosilac sadržaja, bez ikakvog autentičnog doprinosa, bez postavljenih pitanja, datog konteksta i tome slično.

Na koje elemente teksta (objave, priloga) treba da obrate pažnju kako bi procenili da li je sadržaj uravnotežen?

– U načelu bi to bilo „pravilo druge strane“, koje danas retko gde viđamo. Čak i kada novinari žele da daju prostor „drugoj strani“, ta strana često ne želi da daje izjave za taj medij, ili čak uopšte ne komunicira sa novinarima. Iako se „pravilo druge strane“ smatra svetinjom u novinarstvu, ponekad za drugo ili alternativno mišljenje nema prostora, niti ga treba praviti. Dakle, ako razgovaramo sa žrtvom nasilja – ne zovemo i nasilnika. Ako razgovaramo s profesorom geografije – ne zovemo i ravnozemljaša.

Šta čitalac/pratilac treba da uradi kada pročita vest koja mu deluje sumnjivo?

– Čini mi se da većina ljudi u takvim situacijama samo pomisli „Ovo je sumnjivo“ ili „Ovo je netačno“ i da se sve završi na tome. Ne mogu da osuđujem takvu praksu, jer bi nam bila potrebna čitava večnost kada bismo proveravali svaku informaciju koja dođe do nas. Međutim, ako je reč o nekoj važnoj temi, vredi zastati i postaviti sebi nekoliko pitanja – Koliko je ovaj tekst pismen? Da li je jasno naveden izvor podataka (npr. za neki zaključak iz oblasti nauke)? Da li stil pisanja deluje ostrašćeno? Da li bi neko mogao da ima koristi od ovako predstavljene teme?

Kako proveriti da li je fotografija ili video-snimak autentičan?

– Ako ste na sumnjiv sadržaj naišli na telefonu, pritisnite sliku malo duže i otvoriće vam se opcija „Google Lens“ ili „Google Objektiv“. Ona će vam omogućiti da vidite gde se taj sadržaj prethodno pojavljivao. Možda ga je neko već označio kao netačan. Ako ste taj sumnjiv sadržaj videli na nekoj od društvenih mreža, pročitajte komentare čitalaca. Veoma često je neko već utvrdio da je sadržaj lažan i objavio to u komentaru. Na kraju, ako ništa drugo ne funkcioniše, pokušajte da se fokusirate na detalje i da vidite da li nešto štrči, da li kontekst ima smisla, da li sve deluje previše plastično, „ispolirano“. U AI videima često se dešavaju „prekidi“ – ruka koja nestaje upola pokreta, broj prstiju koji se menja, neprirodni pokreti usana dok se izgovara tekst…

Koliko su čitaoci zaista spremni/zainteresovani da se bave proverom vesti, odnosno koliko su zaista osposobljeni za tako nešto?

– Nažalost, nemam odgovor na to pitanje. Ovu temu uglavnom pokrivam sa studentima novinarstva i oni mi deluju veoma zainteresovano, ali ne postoje istraživanja koja bi nam rekla koliko je prosečna osoba zainteresovana za proveru vesti.

Koliko je opasno to što se čitaoci često informišu preko društvenih mreža, odnosno različitih grupa, zajednica, kanala, koji nisu mediji i koji ne snose odgovornost za informacije koje plasiraju? Koliko su ljudi uopšte toga svesni?

– Grupe, kanali i zajednice ne moraju nužno da budu loši. U kontekstu koji je obremenjen niskim medijskim pluralizmom i cenzurom, ponekad su takvi kanali jedini relevantan izvor informacija na lokalu. Međutim, čim je koncept takav da svako može da piše – svako ima prostor i da slaže. Budući da nije reč o formalno registrovanom mediju, nema odgovornog urednika, nema sistematizovane provere pre objavljivanja, a sadržaji su veoma često naglašeno emotivni i lični. Dakle, građane ne treba obeshrabrivati da koriste ove kanale, ali bi bilo dobro da se u okviru njih uspostave jasna pravila, koja bi uključivala i sankcije za dezinformisanje, govor mržnje i uvrede.

Kakve posledice lažne ili manipulativne vesti mogu imati na lokalnu zajednicu? Ko za to snosi najveću odgovornost (mediji, lokalna samouprava, regulatorna tela, kreatori lažnog sadržaja, građani)?

Posledice mogu biti različite i zavise od slučaja do slučaja. Drugačije reagujemo na informaciju koju smo čuli od svog komšije nego na onu koju smo čuli na Pinku, RTS-u ili N1. Ukoliko je dramatična vest striktno fokusirana na određenu lokalnu zajednicu, kod građana se može javiti burnija reakcija i potreba da se odmah reaguje. Pre nekoliko godina imali smo poplavu lažnih vesti o navodnoj izgradnji džamija po selima u Srbiji, što se oslanjalo na teorije zavere o islamizaciji naše zemlje. Desio se, u tom svetlu, i komičan rasplet gde su se građani u jednom mestu zabrinuli zbog izgradnje botaničke bašte, verujući da je to buduća džamija koja čeka postavljanje minareta.

Šta bi svaki  koje bi svaki građanin trebalo/mogao da primeni pre nego što poveruje nekoj informaciji?

Mogli bismo dati hiljadu sitnih uputstava, ali bih umesto toga rekao da je osnovno pravilo zapitati sebe kako se osećamo u vezi sa tim tekstom. Da li imamo utisak da neko viče na nas? Ili da nam nešto prodaje? Ili da više vodi računa kako nešto zvuči nego šta znači? Uz to, važno je držati se podalje od cinizma, tj. od stava da svi mediji lažu, jer to jednostavno nije tako. Ponekad nam se stomak prevrne na vesti koje su tačne. Ponekad ćemo čitati o neprijatnoj istiniti i nadati se da je laž. Ponekad će naš politički neistomišljenik dati dobar argument. Ponekad ćemo shvatiti da smo se olako upecali na neku laž ili da smo prebrzo doneli zaključak. Sve je to u redu, dok god taj proces shvatamo kao proces učenja.

Izvor: KruševacPRESS