Javna rasprava nije samo objavljen dokument: kada građani dobijaju pravo da zaista učestvuju?

Javne rasprave trebalo bi da budu jedan od najvažnijih mehanizama učešća građana u odlučivanju o stvarima koje direktno utiču na njihov život. Lokalna samouprava predloži plan, program, strategiju ili drugi dokument od javnog značaja, objavi ga i pozove građane da daju primedbe, predloge i sugestije.

Na papiru – demokratija funkcioniše.

U praksi, međutim, javna rasprava često izgleda kao procedura koju treba ispuniti. A ne kao razgovor koji treba voditi sa građanima.

Dokument dostupan svima, razumljiv malobrojnima

Problem nije nužno u tome što lokalne samouprave ne objavljuju dokumente. Naprotiv. Oni su često dostupni na internet stranicama gradova i opština, uz poziv građanima da ih pogledaju i učestvuju u javnoj raspravi.

Ali tu počinje drugi, stvarni problem.

Dokument može imati nekoliko desetina, pa i stotina stranica. Može biti prepun stručnih termina, tabela, skraćenica, administrativnih formulacija, zakonskih referenci i projekcija koje zahtevaju ozbiljno predznanje da bi se razumele.

I onda se od građanina očekuje da pročita, razume i komentariše dokument koji često teško razumeju čak i ljudi kojima je to deo profesionalnog posla.

Formalno, dokument je „stavljen na javni uvid“.

Suštinski, pitanje je koliko je građanima zaista omogućeno da ga razumeju.

Javna rasprava nije isto što i objavljivanje dokumenta

Upravo tu lokalne samouprave često promašuju suštinu javne rasprave.

Ako građaninu samo kažete: „Dokument je objavljen, pročitajte ga i pošaljite primedbe“, vi ste ispunili administrativnu obavezu. Ali niste nužno napravili uslove za kvalitetno učešće javnosti.

Jer građanin ne mora da bude urbanista, ekonomista, pravnik, saobraćajni inženjer ili stručnjak za upravljanje otpadom da bi imao pravo da pita šta određeni dokument znači za njegovu ulicu, naselje, porodicu ili posao.

Zato bi uz svaki složen dokument trebalo ponuditi i njegovo razumljivo objašnjenje. Šta se predlaže, zašto se predlaže, koliko će koštati, ko će imati koristi, koji su mogući problemi i šta se konkretno menja za građane.

To nije pojednostavljivanje zbog „neznanja građana“. To je minimum dobre komunikacije javne vlasti sa ljudima kojima služi.

A gde su građani?

Naravno, odgovornost nije samo na lokalnoj vlasti.

Građani često ignorišu javne rasprave. Poziv prođe nezapaženo, dokument ostane nepročitan, a sala za javnu raspravu ostane poluprazna.

Ali ni tu ne treba stati sa zaključkom da „ljude ništa ne zanima“.

Ako je način komunikacije takav da većina građana ne može lako da shvati o čemu se govori, onda je deo odgovornosti i na instituciji koja tu komunikaciju organizuje.

Ne može se očekivati masovno učešće javnosti ako se javnost obaveštava birokratskim jezikom, dokumentima od stotinu strana i pozivima koje će primetiti uglavnom oni koji već aktivno prate rad lokalne samouprave.

Javna rasprava mora da bude razgovor, a ne oglas

Dobra javna rasprava ne bi trebalo da bude poslednja stanica pre usvajanja već pripremljenog dokumenta.

Ona bi trebalo da bude trenutak u kojem građani mogu da utiču na njegov sadržaj.

Zato bi lokalne samouprave morale da promene pristup: manje administrativnog jezika, više objašnjenja; manje formalnog „stavljanja na uvid“. Više stvarnog predstavljanja; manje očekivanja da građanin sam pronađe šta je važno, a više jasnih odgovora na pitanje – šta ovaj dokument menja u mom životu?

Jer demokratija nije samo pravo građanina da nešto pročita.

Demokratija je i obaveza vlasti da učini sve što je razumno moguće kako bi građanin mogao da razume ono o čemu treba da odlučuje ili o čemu treba da iznese svoje mišljenje.

U suprotnom, javna rasprava lako postaje samo još jedna stavka u administrativnoj proceduri.

A građani – iako su formalno pozvani – ostaju samo publika.