Bune se i ribolovci – deset godina na slepo: Ko i zašto gura konkurs za ribarska područja bez provere dosadašnjeg rada?

Odluke koje se tiču prirode, reka i života u njima u Srbiji se po pravilu donose daleko od očiju javnosti. Brzo i uz minimalan prostor za stručnu raspravu. Upravo takav scenario ponovo gledamo kada je reč o upravljanju vodama. Dok se pažnja građana još uvek rasipa na postizborne kombinatorike i svakodnevne ekonomske brige, u tišini administrativnih procedura pokrenut je proces koji će odrediti sudbinu domaćih reka i jezera u narednoj deceniji. Aktuelni konkurs za ribarska područja, koji je Ministarstvo zaštite životne sredine raspisalo za period od 2027. do 2036. godine, našao se na žestokom udaru stručne javnosti, ekoloških organizacija i samih ribolovaca.

Poslednje u nizu ozbiljnih upozorenja stiže iz Radne grupe za Poglavlje 27 Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji (NKEU). Njihov zahtev je jasan i nedvosmislen. Traži se hitna obustava aktuelnog postupka i priprema novog. A on će se temeljiti na stvarnim podacima sa terena, a ne na pukom prebrojavanju voznog parka.

Decenija upravljanja bez položenog računa

Suština problema, na koji NKEU ukazuje u svom obraćanju resornom ministarstvu, svodi se na elementarnu logiku dobrog upravljanja. Nedopustivo je poveriti nekome javno prirodno dobro na punih deset godina. I da pritom niko nije javno položio račun za ono što se na tim istim vodama dešavalo u prethodnom desetogodišnjem ciklusu.

Godinama unazad, sa gotovo svih slivova u centralnoj Srbiji – od Zapadne i Južne Morave, preko Rasine, pa sve do Dunava i Drine – stižu iste slike. Ribolovci i meštani svedoče dramatičnom padu ribljeg fonda, učestalom krivolovu, neselektivnom izlovljavanju. Čak i situacijama u kojima su same reke prepuštene same sebi dok se upravljanje svodi na puku naplatu dozvola. Ipak, umesto da se pre raspisivanja novog ciklusa napravi detaljna analiza stanja na terenu, utvrdi ko je ispunio ugovorne obaveze, a ko je podbacio u poribljavanju i čuvanju voda, država odlučuje da krene dalje kao da je sve u najboljem redu.

Bez javno predstavljene evaluacije prethodnog perioda, svaki novi konkurs za ribarska područja pretvara se u puku formalnost. U takvom sistemu, rezultati na vodi postaju nebitni, a odgovornost za opustošene reke ostaje misaona imenica.

Broj čamaca važniji od broja riba u reci

Posebno zabrinjava način na koji su postavljeni kriterijumi za izbor budućih korisnika deset ribarskih područja. Prema analizi Radne grupe za Poglavlje 27, važeći uslovi pretežno vrednuju tehničke i administrativne kapacitete kandidata. Drugim rečima, bodovi se prikupljaju na osnovu broja zaposlenih ribočuvara, broja terenskih vozila i plovila kojima neko preduzeće ili organizacija raspolaže.

Iako oprema i ljudstvo na papiru zvuče kao preduslov za dobar rad, praksa je odavno pokazala da broj registrovanih čamaca i džipova ne garantuje ni jednu jedinu sačuvanu mrestilišnu zonu, niti sprečava mreže i struju na vodotokovima. Ono što je zaista ključno – ostvareni rezultati u zaštiti i unapređenju ribljeg fonda. Kao i stepen ispunjenosti obaveza iz ranijih ugovora – uopšte se ne vrednuje kao zaseban i presudan kriterijum.

Pored toga, uslovi ovog poziva potpuno ignorišu činjenicu da su nakon 2016. godine usvojeni brojni novi propisi i strateški dokumenti iz oblasti zaštite prirode i usklađivanja sa evropskim standardima. Zadržavanjem zastarelih merila šalje se jasna poruka da se od budućih upravljača ne očekuje suštinski zaokret ka očuvanju biodiverziteta, već nastavak prakse u kojoj je forma važnija od suštine.

Tajming koji budi opravdanu sumnju

Način i trenutak u kojem je Ministarstvo zaštite životne sredine raspisalo ovaj poziv dodatno podgrevaju nepoverenje. Odluka o ustupanju deset velikih ribarskih područja objavljena je krajem oktobra. Svega nekoliko dana nakon održanih parlamentarnih izbora. U periodu kada je politička i medijska scena zaokupljena sasvim drugim temama.

Ovakav tajming teško može da se posmatra kao puka slučajnost. Iskustvo nas uči da se odluke od ogromnog javnog interesa, koje nose i značajan finansijski potencijal kroz prodaju dozvola i raspolaganje resursima, najlakše provlače upravo u vakuumu između izbornih procesa i formiranja nove izvršne vlasti. Umesto široke javne rasprave i konsultacija sa biolozima, ihtiološkim stručnjacima i udruženjima građana, dobili smo brzopotezni postupak koji javnost stavlja pred svršen čin.

Glas preko 24.000 građana ne sme biti ignorisan

Da ovo nije samo akademska rasprava unutar radnih grupa koje prate evropske integracije, najbolje pokazuje reakcija sa samog terena. Građanska inicijativa „Nećemo dati vode“ za kratko vreme uspela je da okupi više od 24.000 građana. Uz njih i čak 164 različite organizacije koje se bave zaštitom životne sredine, ribolovom i očuvanjem prirode.

Taj podatak govori sam za sebe. Ljudi koji svakodnevno borave pored reka najbolje vide kakvo je stvarno stanje. Njihov zahtev za povlačenjem konkursa nije hir, već izraz očaja zbog dugogodišnje nebrige. Kada se na istom zadatku nađu i građanski aktivisti i stručnjaci iz Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji, jasno je da problem prevazilazi lokalne okvire. On postaje pitanje elementarnog odnosa države prema sopstvenim prirodnim resursima.

Šta je potrebno uraditi pre nove podele karata?

Zahtev koji je upućen Ministarstvu zaštite životne sredine ne traži haos, niti ostavljanje voda bez ikakvog nadzora. Naprotiv, struka insistira na tome da država obezbedi pun kontinuitet zaštite ribljeg fonda u prelaznom periodu. Ali, da istovremeno zaustavi proces koji vodi u novu desetogodišnju neizvesnost.

Pre nego što se ponovo raspiše konkurs za ribarska područja, neophodno je sprovesti tri konkretna koraka:

1. Nezavisna i javna evaluacija: Objaviti detaljan izveštaj o tome kako se upravljalo svakim pojedinačnim ribarskim područjem u proteklih deset godina, sa jasnim podacima o stanju ribljeg fonda, sprovedenom poribljavanju i efektima rada ribočuvarskih službi.

2. Analiza stvarnih potreba: Definisati šta je svakom slivu pojedinačno potrebno u narednom periodu, jer reke u brdsko-planinskim predelima i veliki ravničarski tokovi ne mogu da se posmatraju kroz isti administrativni kalup.

3. Novi kriterijumi zasnovani na nauci: Uvesti merila koja nagrađuju očuvanje prirode, borbu protiv krivolova i primenu savremenih ekoloških standarda donetih posle 2016. godine, uz obavezno uvođenje mehanizama za raskid ugovora sa onima koji ne ispunjavaju preuzete obaveze.

Reke i riblji fond nisu ničija privatna prćija, niti plen koji se deli na zatvorenim sednicama. One su javno prirodno dobro koje pripada svim građanima i generacijama koje dolaze. Ako Ministarstvo odluči da se ogluši o zahteve NKEU i glas više desetina hiljada ljudi, preuzeće direktnu odgovornost za sve ono što će u našim vodama ostati – ili nestati – do 2036. godine.