Srbija ima 2.799 lokacija za igre na sreću i 158 domova zdravlja: šta nam govore ove brojke?

17.08.2026. 037info.net

U Srbiji je krajem jula 2026. godine bilo 2.799 lokacija za klađenje, igre na automatima i kazina. Domova zdravlja ima 158. Taj broj se godinama gotovo ne menja. Istovremeno, mreža osnovnih škola se smanjuje, broj učenika opada, a industrija igara na sreću sve više novca prebacuje iz džepova građana u svoj bilans. Ako to nije dovoljan razlog za ozbiljno društveno pitanje, teško je zamisliti šta jeste.

Postoje statistike koje na prvi pogled deluju kao obične brojke.

A onda ih stavite jednu pored druge.

U Srbiji danas postoji 2.799 registrovanih lokacija za igre na sreću – kladionice, automat klubove i igračnice, odnosno kazina. Istovremeno, čitava država ima 158 domova zdravlja.

Dakle, na jedan dom zdravlja dolazi gotovo 18 lokacija za igre na sreću.

Naravno, poređenje nije potpuno ravnopravno. Dom zdravlja je javna zdravstvena ustanova, dok su kladionice i automat klubovi poslovni objekti. Ne postoji nikakav razlog zbog kojeg bi broj jednih morao da bude jednak broju drugih.

Ali upravo zato je zanimljivo pogledati kako su se te dve mreže razvijale. Jer kada se pogleda poslednjih petnaestak godina, dobija se prilično neprijatna slika društvenih prioriteta.

2.799 nije broj kockarnica – ali problem nije manji zbog toga

Najpre jedna važna ispravka često ponavljane tvrdnje. Nije precizno reći da Srbija ima 2.799 „kockarnica“.

Zvanična Uprava za igre na sreću u ovu statistiku ubraja kladionice, automat klubove i igračnice (kazina). Na dan 31. jula 2026. godine bilo ih je ukupno 2.799.

To je broj koji treba koristiti. I on je, zapravo, mnogo zanimljiviji od medijski atraktivnog izraza „2.800 kockarnica“.

Jer pokazuje koliko je fizička infrastruktura industrije igara na sreću rasprostranjena širom Srbije. A onda dolazimo do prve ironije.

Broj tih objekata poslednjih godina pada.

Krajem 2020. godine bilo ih je 3.060. Godinu dana kasnije 3.012. Godine 2022. broj je ponovo blago porastao na 3.023, da bi potom počeo kontinuirano da se smanjuje:

2020: 3.060
2021: 3.012
2022: 3.023
2023: 2.987
2024: 2.915
2025: 2.849
jul 2026: 2.799

Za šest godina, dakle, nestala je 261 fizička lokacija.

Moglo bi se reći: odlično, manje kockanja. Samo što brojke baš i ne podržavaju takav optimizam.

Manje lokala, a više novca

Ako je neko pomislio da se industrija igara na sreću smanjuje zato što se broj objekata smanjuje, statistika Uprave za igre na sreću ima neprijatno iznenađenje.

Prihodi od naknada koje država ostvaruje od igara na sreću dramatično su porasli.

U 2020. godini iznosili su oko 9,5 milijardi dinara.

Godine 2021. već 12,8 milijardi.

Godine 2022. 16,3 milijarde.

U 2023. godini 17,7 milijardi.

Godine 2024. 20,8 milijardi.

A 2025. godine – više od 28 milijardi dinara.

Dakle, dok se broj fizičkih lokala od 2020. do 2025. smanjio, finansijski obim tržišta merljiv kroz naknade državi snažno je porastao.

Šta se dogodilo?

Kockanje je dobilo internet. Nekada je čovek morao da uđe u kladionicu. Danas mu je dovoljna stolica, telefon i internet veza.

Drugim rečima, Srbija možda ima nešto manje kladionica na ulicama, ali je kockanje postalo dostupnije nego ikada ranije.

To je mala, ali važna razlika.

A domovi zdravlja?

E tu se statistika ponaša mnogo mirnije. Broj 158 domova zdravlja ponavlja se godinama.

Još 2012. godine govorilo se o 158 domova zdravlja. Ministarstvo zdravlja je početkom prethodne decenije upravo na mreži od 158 domova zdravlja gradilo projekte informatizacije i unapređenja primarne zdravstvene zaštite. RTS je tada takođe navodio da je informatička oprema ugrađivana u 158 domova zdravlja.

Petnaestak godina kasnije broj je – gle čuda – i dalje 158.

U decembru 2025. godine savetnik ministra zdravlja za digitalizaciju govorio je o uvođenju e-bolovanja u svih 158 domova zdravlja u Srbiji. Tada je 105 ustanova već bilo uključeno u sistem.

Dakle, ne radi se o starom podatku koji je neko izvukao iz arhive pa ga godinama prepisuje.

158 je i dalje aktuelan broj.

I tu bi trebalo zastati.

Srbija je od 2012. godine promenila mnogo toga. Promenili su se stanovništvo, tehnologija, način komunikacije, demografska struktura, potrebe pacijenata, način rada lekara, informacioni sistemi i zdravstveni problemi.

Ali mreža domova zdravlja?

158.

Kao da je neko davne 2012. godine pritisnuo „pauzu“.

Deca se smanjuju, škole takođe

Ako se u ovu priču ubaci obrazovanje, stvari postaju još neprijatnije.

Republički zavod za statistiku pokazuje da je na početku školske 2018/19. godine u Srbiji radilo 3.319 redovnih osnovnih škola, sa ukupno 527.834 učenika.

Četiri godine kasnije, u školskoj 2022/23, bilo je 3.206 redovnih osnovnih škola i 505.247 učenika.

Dakle, za četiri godine:

113 osnovnih škola manje i gotovo 23.000 učenika manje.

Nije potrebno biti demograf da bi se shvatilo šta se događa.

Srbija ima sve manje dece.

A kada ima manje dece, smanjuje se broj učenika, prazne se odeljenja i škole u manjim sredinama postaju sve skuplje za održavanje.

Ipak, tu postoji jedna važna statistička napomena. RZS je promenio način prikazivanja podataka o osnovnim školama, pa je od 2023/24. godine prekinuta ranija vremenska serija. Zato nije korektno porediti današnjih 1.134 redovne osnovne škole sa ranijih 3.206 i tvrditi da je „nestalo više od 2.000 škola“. Nije. Radi se o promeni metodologije i načina evidentiranja matičnih i izdvojenih škola.

Ali ono što jeste potpuno jasno jeste demografski trend.

U školskoj 2025/26. godini redovno osnovno obrazovanje pohađa 498.581 učenik, dok je prvi razred upisalo 61.326 prvaka.

Broj dece nije problem statistike.

To je budućnost zemlje.

Srbija se prazni, ali telefon ne ostaje prazan

Ovde dolazimo do paradoksa koji bi morao da bude mnogo više od teme za jedan novinski tekst. Srbija ima problem sa natalitetom.

Ima problem sa starenjem stanovništva. Ima problem sa pražnjenjem sela i manjih gradova. Ima sve manje učenika.

Osnovna škola je u pojedinim sredinama sve manje dece puna, a sve više poluprazna.

Ali postoji jedna mreža koja ne zavisi od toga koliko dece Srbija ima.

Mreža za klađenje.

Njoj nije potreban prvi razred. Ne trebaju joj školska dvorišta. Ne treba joj biblioteka. Ne treba joj nastavnik.

Dovoljno je da postoji odrasla osoba sa novcem i željom da ga uloži u nadu da će ga dobiti više.

I zato tržište može da raste čak i kada se društvo smanjuje.

Nije problem samo u kladionicama

Da ne bude zabune: nije problem u tome što postoji privatni biznis koji posluje legalno. Nije problem ni u tome što država naplaćuje poreze i naknade.

Problem počinje onda kada se normalizuje činjenica da je kockanje toliko vidljivo i dostupno da postaje deo svakodnevnog urbanog pejzaža, dok se istovremeno javne institucije koje bi trebalo da čuvaju zdravlje i razvijaju znanje tretiraju kao trošak koji treba racionalizovati.

Kladionica ne mora da bude blizu škole da bi dete naučilo šta je klađenje. Telefon mu je dovoljan.

I upravo zato je priča o broju lokala samo vrh ledenog brega i površina mnogo većeg problema.

Od 1.460 kladionica do 2.799 lokacija za igre na sreću

Da bismo razumeli koliko je tržište poraslo, treba se vratiti na početak prethodne decenije.

Podaci iz 2012. godine govorili su o oko 1.460 legalnih sportskih kladionica.

Današnja statistika Uprave, međutim, obuhvata širu kategoriju: kladionice, automat klubove i kazina.

Zato nije metodološki ispravno reći da je broj kladionica porastao sa 1.460 na 2.799.

To bi bilo poređenje krušaka i automata za voće. Ali jeste moguće reći nešto drugo:

Tržište igara na sreću u Srbiji je tokom poslednjih petnaestak godina postalo ogromna i veoma vidljiva industrija, sa hiljadama fizičkih lokacija i snažnim onlajn segmentom.

A država od tog tržišta uredno ubira novac.

Mnogo novca.

Koliko košta društvo koje se kocka?

Tu počinje deo priče koji državna statistika o prihodima od naknada ne prikazuje. Država može vrlo precizno da izračuna koliko je prihodovala od igara na sreću. Mnogo je teže izračunati koliko društvo plaća posledice problematičnog kockanja.

Koliko brakova se raspadne?

Koliko porodica ulazi u dugove?

Koliko ljudi uzima kredite da bi „vratilo ono što je izgubilo“?

Koliko roditelja ne može da plati račune jer je plata završila na tiketu?

Koliko mladih ljudi rano ulazi u svet klađenja?

Koliko lekara, psihologa, socijalnih radnika i drugih stručnjaka kasnije pokušava da sanira posledice?

To su podaci koje je mnogo teže sabrati. I upravo zato bi ozbiljna država trebalo da ih prikuplja.

Jer državni prihod od kockanja nije isto što i društvena korist od kockanja.

To su dve potpuno različite kategorije.

A šta smo dobili za zdravlje i obrazovanje?

Naravno, bilo bi neozbiljno tvrditi da država „bira kladionice umesto bolnica“. To iz ovih podataka ne može da se dokaže.

Ali može da se postavi pitanje. I to vrlo neprijatno pitanje.

Ako Srbija ima 2.799 lokacija za igre na sreću, a 158 domova zdravlja, da li je moguće da smo kao društvo razvili sistem u kojem je mnogo lakše otvoriti mesto na kojem građanin može da izgubi novac nego mesto na kojem može da dobije preventivni pregled?

Ako imamo sve manje dece, da li je dovoljno samo konstatovati da se škole prazne?

Ako je broj domova zdravlja decenijama isti, da li je to znak racionalne mreže ili znak da se o primarnoj zdravstvenoj zaštiti govori mnogo više nego što se u nju strateški ulaže?

I najvažnije:

Ako država već zna da se stanovništvo smanjuje i stari, zašto ne meri mnogo ozbiljnije posledice tog procesa po zdravstvo, obrazovanje i kvalitet života?

Brojke nisu optužnica. Ali jesu zvono za uzbunu.

Niko ozbiljan ne može iz ovih podataka izvući zaključak da Srbija „ima više kladionica nego što ima brige za građane“.

Ali može da izvuče mnogo jednostavniji zaključak.

Kockanje je postalo snažna ekonomska industrija. Zdravstvo ima 158 domova zdravlja. Obrazovanje se suočava sa sve manjim brojem dece.

I sve tri stvari mogu istovremeno biti tačne.

Možemo čak biti i ironični:

Za zdravlje imamo 158 adresa.

Za obrazovanje imamo sve manje dece.

Za kockanje imamo skoro 2.800 mesta – plus internet, da se ne maltretiramo izlaskom iz kuće.

I sve to u zemlji koja se godinama pita gde su nestali mladi.

Možda deo odgovora nije toliko komplikovan.

Mladi odlaze. Deca se sve manje rađaju. Škole se prazne. Domovi zdravlja ostaju na 158.

A tamo gde građanin ima novac, telefon i dovoljno optimizma da ga uloži u neizvesnost – sistem je pokazao zavidnu sposobnost prilagođavanja.

Za neke stvari očigledno znamo kako da napravimo mrežu.

Pitanje je samo zašto nam je toliko teško da istom energijom napravimo mrežu prevencije, zdravstvene zaštite, obrazovanja, kulture i sadržaja koji ljudima nude nešto više od nade da će sledeći tiket promeniti život.

Jer ako je najdostupnija društvena usluga ona koja građaninu nudi mogućnost da brzo dobije novac koji nema – onda problem više nije samo u kladionicama.

Problem je u društvu koje je takvu ponudu učinilo toliko normalnom.