SLAPP U SRBIJI: Oružje moćnika za gušenje istine i disciplinovanje novinara

U Srbiji se vodi nevidljivi rat protiv slobode medija i istraživačkog novinarstva, a jedno od najopasnijih oruđa u tom ratu jesu strateške tužbe poznate kao SLAPP (Strategic Lawsuits Against Public Participation).

Kako objašnjava Rade Đurić, pravnik NUNS-a, SLAPP nije samo parnična tužba već širok spektar institucionalnih pritisaka i zloupotreba pravnih postupaka kojima se novinari dovedu u nezavidnu situaciju i nateraju da odustanu od određenih tema.

„SLAPP nije samo parnična tužba, nego može biti i krivični postupak, prekršajni postupak, inspekcijski nadzor ili bilo koji drugi oblik zloupotrebe institucija kako bi se novinari ili mediji doveli u negativan položaj,“ objašnjava Đurić. „Čak i prekršajni postupci, kao što su oni vezani za saobraćajne prekršaje, mogu spadati u SLAPP.“

Poslednjih nedelja, kako kaže, zabeležena je „neverovatna eksplozija“ ovakvih slučajeva, mnogo veća nego ikada ranije.

„Ne možemo više ni da ih prebrojimo niti razvrstamo. Sve ide od klasičnog zastrašivanja i vređanja, do ozbiljnih pretnji i fizičkih napada.“

Prema njegovim rečima, iza ovih pritisaka stoji nasilna kampanja predsednika i visokih predstavnika vlasti, gde se novinari nazivaju „teroristima“ i poziva tužilaštvo da ih procesuira u okviru suzbijanja terorizma.

„To je vrhunac događaja, gde se zloupotrebljavaju pravni i drugi mehanizmi – od poziva na davanje izjava u policijskim prostorijama do sprovođenja postupaka po zakonima o javnom informisanju i elektronskim medijima,“ kaže Đurić. „Sve je to deo jedne koordinisane kampanje pritiska.“

Formalizam pravosuđa i neprepoznavanje SLAPP-a

Na pitanje koliko je srpski pravni sistem spreman da razlikuje legitimne tužbe od SLAPP-a, Đurić odgovara bez okolišanja: „Nažalost, u praksi nije spreman.“

„U teoriji postoji institut zloupotrebe prava u građanskim postupcima, koji sudije imaju i teoretski i praktično da primene, naročito u slučajevima gde su u pitanju visoki funkcioneri i ljudi na pozicijama moći koji moraju trpeti viši stepen kritike. Ali u praksi to ne funkcioniše.“

On kritikuje formalizam srpskog pravosuđa i njegovu nesposobnost da uopšte prihvati termin SLAPP.

„Naše pravosuđe i pravna struka su toliko formalni da teško uvode nove institute i mehanizme. Potrebna je promena zakona i propisa koji bi sudijama omogućili da razgovaraju o SLAPP-u kao posebnom fenomenu.“

„Imamo mnogo tužbi protiv medija i novinara gde se spominje da su tuženi u SLAPP-u, ali sudije ne prepoznaju tu tužbu kao SLAPP već gledaju na nju samo kao na povredu ugleda i časti. Iako je to pogrešno, sudovi takve tužbe prihvataju,“ objašnjava Đurić.

Ovo, prema njegovim rečima, stvara dvostruki aršin: „Kada mi tražimo da se nešto tretira kao SLAPP – sud to ne prepoznaje. Kada neko tuži novinare zbog toga što su pomenuli reč SLAPP, sud to prihvata kao povredu ugleda i časti.“

On dodaje da država Srbija svojim zakonima i praksom ne čini ništa da prepozna i reši ovaj problem.

„Ovaj teret je prebačen na medijska udruženja, NUNS, organizacije za ljudska prava, koje pokušavaju da se bore i ponude neka rešenja, ali verovatno će situacija samo biti gora.“

Iako postoji institut zloupotrebe prava, Đurić kaže da se on koristi selektivno i retko uspešno:

„Imamo jako malo slučajeva gde je to institut zloupotrebe prava uspešno primenjen, dok se sa druge strane besmislene tužbe često koriste protiv novinara. Više će sud prepoznati povredu ugleda nekog visokog funkcionera nego zloupotrebu prava,“ konstatuje on.

Inicijative za zakonske izmene – oprez i skepticizam

Na pitanje o inicijativama u NUNS-u za zakonske izmene koje bi definisale SLAPP i uvele mehanizme za odbacivanje takvih tužbi, Đurić odgovara oprezno:

„Plašimo se izmena propisa jer praksa pokazuje da to uglavnom ne prolazi dobro. Medijski zakoni i drugi propisi su više puta menjani, ali to nije dovelo do boljeg položaja novinara. Čak i instituti poput kontakt tačaka u sistemu bezbednosti često se zloupotrebljavaju i ne štite one kojima su namenjeni.“

Umesto brzih promena zakona, NUNS se fokusira na edukaciju sudija i pozivanje na evropske standarde, presude Evropskog suda za ljudska prava i smernice Saveta Evrope i OEBS-a.

Đurić ističe da su „novinske presude koje zahtevaju od novinara da budu posebno oprezni kod pisanja o visokim zvaničnicima potpuno besmislene i opasne, jer postavljaju praksu gušenja kritičkog izveštavanja.“

Sudije kao „marionete“ moćnika

Kritikujući sudstvo, Đurić kaže:

„Mlade, neiskusne sudije brzo dobijaju složene slučajeve na Visokom sudu u Beogradu, ne razumeju institut zloupotrebe prava i podležu pritiscima moćnika, posebno iz izvršne vlasti.“

„To je direktna kontrola sudova, što dovodi do selektivnih presuda i gušenja slobode medija,“ zaključuje on.

Jedan od važnih segmenata u Đurićevim izjavama je obaveza javnih ličnosti da trpe veću kritiku zbog svoje moći i uticaja.

„Javne ličnosti nisu obični građani. Oni imaju izuzetnu moć i uticaj i zato moraju da trpe veći stepen kritike i kontrole. Pitanja porekla imovine i potencijalne korupcije su od javnog interesa i moraju biti predmet istraga,“ kaže Đurić.

„Sudije često ne shvataju ovu granicu i štite moćnike umesto građana,“ dodaje on.

Finansijski pritisak kao najefikasnije oruđe

„Finansijski pritisak od tužbi i milionskih troškova predstavlja najveću opasnost za novinare,“ ističe Đurić. „Veća je šteta od toga nego od pretnji smrću.“

Novinari često moraju da dižu kredite ili se povlače iz istraga i priča kako ne bi završili u finansijskom kolapsu.

„Na desetine takvih slučajeva imamo i to je problem koji guši slobodu medija i pravo građana na istinu,“ zaključuje Rade Đurić, pravnik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS).

Izvor: KruševacPRESS