Hemija u poljoprivredi – zdrav život ili tiha kontaminacija?

Na evropskim pijacama, u supermarketima, na zelenim pijacama u Srbiji, pa čak i u baštama Rasinskog okruga, vodi se ista borba: kako proizvesti dovoljno hrane, a da ona ostane bezbedna za ljude, zemljište i vodu? Dok savremena poljoprivreda donosi prinose koji su pre nekoliko decenija bili nezamislivi, cena te produktivnosti često se meri kroz upotrebu pesticida, herbicida i drugih hemijskih preparata.

Pitanje koje sve češće postavljaju i proizvođači i potrošači glasi: da li hemija u poljoprivredi čuva hranu – ili polako menja naše zdravlje?

EU i Srbija: isti pravac, različita brzina

Evropska unija poslednjih godina sistematski pooštrava kontrolu nad sredstvima za zaštitu bilja. Krovni propis je Regulativa (EC) No 1107/2009, po kojoj nijedna aktivna supstanca ne može biti odobrena ako postoje dokazi da može imati štetan efekat na zdravlje ljudi, životinja ili životnu sredinu. Procenu rade dve ključne institucije: European Food Safety Authority (EFSA) i European Chemicals Agency (ECHA).

U praksi to znači višegodišnja toksikološka, ekotoksikološka i rezidualna testiranja pre nego što proizvod dođe na tržište.

Srbija je formalno veliki deo regulative uskladila sa evropskim standardima kroz Zakon o sredstvima za zaštitu bilja i prateće pravilnike. Međutim, razlika nastaje u kontroli na terenu.

Dok u pojedinim državama EU postoji digitalno praćenje upotrebe pesticida, satelitski monitoring i stroge inspekcije, u Srbiji se deo kontrole i dalje oslanja na prijave, lokalne inspekcije i laboratorijska uzorkovanja ograničenog obima.

Drugim rečima — pravni okvir je sličan, ali izvršna praksa nije uvek na istom nivou. Što u konkretnim slučajevima, na terenu, predstavlja ogroman problem.

Najveće razlike između EU i Srbije

1. Povlačenje spornih aktivnih materija

EU poslednjih godina ubrzano zabranjuje ili ograničava supstance za koje postoji sumnja u dugoročne efekte na zdravlje, posebno tzv. endocrine disruptors (supstance koje mogu uticati na hormonalni sistem).

Srbija najčešće preuzima te zabrane sa određenim vremenskim kašnjenjem. To može značiti da se preparat koji više nije dozvoljen u delu EU još određeno vreme nalazi u regionalnoj distribuciji Balkana.

2. Evidencija upotrebe

U velikom delu EU profesionalni proizvođači moraju voditi preciznu evidenciju: datum tretmana, aktivna supstanca, vremenski uslovi, karenca, količina primene.

U Srbiji je ta obaveza formalno prisutna, ali praksa među manjim gazdinstvima nije ujednačena. Iskreno, to retko ko poštuje ili kontroliše.

3. Rezidue u hrani

EU sistem maksimalnih rezidua (MRL) je jedan od najstrožih na svetu.

Čak i kada je preparat dozvoljen, ostaci u voću, povrću i žitaricama ne smeju preći definisane granice.

Srbija koristi sličan sistem, ali laboratorijski obuhvat nije uvek jednak kapacitetima zapadnoevropskih zemalja. Verovatno se zato, u poslednje vreme sve češće, dešava da se hrana iz Srbije vraća sa evropskih (i drugih) granica zbog povećanog sadržaja nekih hemikalija.

Posebno poglavlje: glifosat – najpoznatiji totalni herbicid

Ako postoji hemijska supstanca koja izaziva najviše polemika u poljoprivredi, to je glifosat.

Najpoznatiji komercijalni preparat na bazi glifosata godinama je bio Roundup, iako danas postoji veliki broj generičkih proizvoda.

Glifosat je tzv. totalni herbicid – uništava gotovo svu biljnu masu sa kojom dođe u kontakt.

Šta kaže Evropska unija?

Posle višegodišnje revizije, Evropska komisija je 2023. obnovila dozvolu za glifosat do 15. decembra 2033. godine, uz dodatna ograničenja primene. EFSA je saopštila da nije identifikovala „kritične oblasti zabrinutosti“, ali je navela da postoje određeni nedostaci u podacima i da nacionalne države i dalje mogu uvoditi stroža ograničenja.

Neke države članice, uključujući delove Germany, France i Belgium, dodatno su ograničile upotrebu u urbanim zonama, parkovima ili blizu vodenih tokova.

A šta je sa Srbijom?

U Srbiji su preparati na bazi glifosata i dalje prisutni na tržištu, uz registraciju kroz nadležne institucije. Najčešće se koriste:

• pred setvu kukuruza;
• za održavanje voćnjaka;
• u vinogradima;
• za održavanje nepoljoprivrednih površina.

U praksi, problem nije samo supstanca — problem je često način primene.

Prevelika koncentracija, tretiranje po vetru, nepoštovanje karence i rad bez adekvatne zaštite mogu višestruko povećati rizik.

Primer iz Kruševca i Rasinskog okruga

U okolini Kruševac, kao i u selima prema Aleksandrovcu, Varvarinu i Trsteniku, glifosat se najčešće koristi u voćarstvu, vinogradarstvu i na parcelama pod kukuruzom.

Razgovori sa lokalnim proizvođačima često pokazuju dve krajnosti:

Jedna grupa kaže:

„Bez totala nema pripreme njive.“

Druga grupa sve više prelazi na mehaničku obradu, malčiranje i međurednu kultivaciju zbog rastuće zabrinutosti za zemljište i zdravlje.

U vinogradarskim zonama oko Aleksandrovac postoji rast interesovanja za integrisanu zaštitu bilja, gde hemija nije prvi nego poslednji izbor.

U delu Rasinskog okruga primećuje se još jedan trend: mlađi proizvođači češće koriste digitalne aplikacije za praćenje tretmana, dok stariji deo sektora i dalje radi po iskustvu.

Šta kaže nauka?

Naučna zajednica nije potpuno jedinstvena.

Jedan deo studija upozorava na potencijalne dugoročne rizike povezane sa mikrobiotom, zemljišnim organizmima i kontaminacijom voda.

Regulatorne agencije EU trenutno smatraju da, kada se koristi prema pravilima, glifosat ne pokazuje kritične nivoe rizika koji bi opravdali potpunu zabranu.

Tu postoji realna stručna debata — i to je važno naglasiti.

Da li je budućnost bez hemije?

Verovatno ne potpuno.

Ali budućnost je gotovo sigurno u preciznoj poljoprivredi, biološkoj zaštiti, smanjenim dozama i pametnom monitoringu zemljišta.

Za poljoprivrednike u Rasinskom okrugu to može značiti sledeće:

• manje tretmana, ali preciznije;
• analiza zemljišta pre svake sezone;
• praćenje karence;
• zaštita bunara, kanala i površinskih voda;
• edukacija o novim EU standardima.

Za kraj

Hemija u poljoprivredi nije automatski neprijatelj. Bez nje bi globalna proizvodnja hrane bila ozbiljno ugrožena.

Ali nekontrolisana, neznalačka ili prekomerna upotreba pretvara korisno sredstvo u tihu kontaminaciju.

Pitanje više nije da li koristiti hemiju, već: ko je koristi, kako je koristi i ko kontroliše posledice.

U tome danas leži ključ razlike između razvijenih agrarnih sistema Evropske unije i tranzicionih tržišta poput Srbije.

A pitanje za Kruševac, Rasinski okrug i celu srpsku poljoprivredu ostaje otvoreno: hoćemo li proizvoditi više — ili pametnije?