Milorad Stanković

PRIČE iz Virtuelne stvarnosti

Milorad STANKOVIĆ rođen je 1931. godine u Lazarici kraj Kruševca. Osnovnu školu i Gimnaziju je završio u Kruševcu, a Pravni fakultet u Beogradu. Postdiplomske studije iz krivičnog prava završio je u Nišu. Ceo svoj radni vek proveo je radeći kao sudija Opštinskog suda u Ražnju i Opštinskog i Okružnog suda u Kruševcu.

Do sada je objavio:
Čovek, moral i pravo (2001);
Stazama Velikog Jastrepca (2002);
Krivična odgovornost za saobraćajne delikte (2003);
Čoveče, uspravi se (2004);
Čoveče, uspravi se - knjiga druga (2005)
(elektronska knjiga)

Virtuelna stvarnost

Dugo već pokušavam da shvatim šta je to virtuelna stvarnost. Znam da je to nešto što nije sasvim stvarno. Nešto kao lik u ogledalu. Vidiš nešto u ogledalu i izgleda ti kao da je stvarno, a nije. Nije to ni iluzija ili nedajbože halucinacija. To što ti vidiš u ogledalu jeste stvarnost, ali ne stvarna već virtuelna. Virtuelno bi trebalo da znači nešto kao mogućnost, dakle, nešto što još nije stvarnost, ali već je mogućnost. Ali to, ipak nije tako. Virtuelna stvarnost nije samo u svetu budućnosti. Ona je tu, među nama već, mada nije realna. Nije realna a jeste stvarana. Čudno, ali je tako.
Kada sam bio mali, deca su volela da se igraju kobajagi igara. Iz toga vremena je i ona priča o bati i seki što su kobajagi kupovali šećer iz kese koju je majka kupila predhodnog dana. Kada se majka vratila bata krije pogled i pokušava da zabašuri svaku priču o šećeru, ali seka veselo dotrča majci i reče joj da su ona i bata prodali šećer.
– E, a pošto ste ga prodali?
– Dinar za svaku kocku.
– Pametno mamino, a gde su pare?
– Nema para. Mi smo to kobajagi prodavali.
– A, kobajagi, a gde je onda šećer? I tada mama hvata,
nešto starijeg batu, za vrat da objasni šta je sa šećerom. Kada je on video da je vrag odneo šalu ispriča da je on za onaj svoj dinar, koji je dobio od strica za rođendan, pošteno od sestre kupio jednu kocku šećera.
– Dobro, to je jedna kocka, a gde su ostale?
– Pa, kada je ona videla da sam ja kupljenu kocku stavio u
usta ugurala mi je kesu sa šećerom u ruke i rekla da je na mene red da budem kobajagi bakalin. Igra nam se usladila i mi smo je igrali dok je u kesi bilo šećera.
Danas se ova priča može shvatiti kao priča o virtuelnoj stvarnosti. Sve je kobajagi, samo su posledice stvarne. Ali, naravno, morali bi da napomenemo da je svaka sličnost sa pričom o šećeru koji je neki bata prodavao Evropskoj uniji slučajna.
Međutim, danas postoje mnoga sredstva kojim se lako stvara virtuelna stvarnost. Eto, npr. iz radija lepo čujemo glas čoveka a dobro znamo da u toj kutiji nema nikoga. Glas je stvaran. Stvarno dolazi iz kutije u kojoj nema nikoga. Šta je tu stvarna, a šta virtuelna stvarnost? Ko bi to mogao znati? Ali posledice koje može da proizvede taj glas iz kutije mogu biti vrlo realne. Televizor je, naravno, još moćniji. Kada televizija obradi događaje više niko nije u stanju da sa sigurnošću odvoji virtuelnu od realne stvarnosti. Jer, čovek je sklon da veruje u ono što je svojim očima video. I tako, sve se izmeša. Stvarno postaje virtuelno, a virtuelna stvarnost postaje naša stvarnost u kojoj moramo da živimo.
Kada u nekoj državi televizija prenosi skupštinsko prepucavanje političara iz vlasti i opozicije onda narod mora da bude sluđen da bi sve to mogao da podnese. Po rečima opozicije političari iz vlasti su lopuže. Sve pokradoše pa narod trpi sve veću bedu. Ne ostaju dužni ni oni iz vlasti, jer je za njih svaki opozicionar neprijatelj države i naroda. Sve bi to bilo u redu da se oni ne smenjuju. Narod bi znao sa kim ima posla. Ali, oni često menjaju uloge. Opozicija obrazuje vlast, a vlast zauzme busije opozicije, pa sve ispočetka. Šta će jadni narod nego da trpi ono što ga je snašlo i da se teši da može biti i gore. Jer, njemu nije suđeno da zna šta je istina, a šta laž. A možda je i bolje tako. Ko više zna, više i pati, a narodu patnja nikada nije nedostajala.
Kompjuter je još moćnija mašina. Svaka posebno je u stanju da proizvodi virtuelnu stvarnost. Sada dete ne mora da ide na poljanče da bi, sa drugom decom, jurilo za nekom krpenjačom. Tutneš mu u ruke neku kompjutersku igricu i ono će po ceo dan da juri fantome iz virtuelne stvarnosti. Ponekad će se i zaboraviti, ali to i nije tako loše, jer na vreme treba da se pripremi za ono što ga u životu čeka.
Čovek koji se obučava za vozača ne mora više da seda u automobil i onako neuk ulazi u saobraćaj, ugrožavajući tako i sebe i druge. Sada postoje mašine koje te uvode u virtuelni saobraćaj gde bez opasnosti može da vozi svako. Platiš, sedneš i voziš. Sve je isto kao i u stvarnom saobraćaju. Postoje saobraćajni znaci koji te upozoravaju na opasnost, ali ti ne moraš mnogo da obraćaš pažnju na njih. To ne rade ni svi vozači u stvarnom saobraćaju, pa zašto bi ti u virtuelnom. Možeš i brzinu da prekoračiš, pa i da u krivini voziš na dva točka. Lepota je u opasnosti. Ko rizikuje taj profitira.
Zahvaljujući kompjuterima sada možemo imati i virtuelna preduzeća. Stare fabrike u kojima su mladi, kao pripravnici, počinjali od najmanje važnih poslova, sada možemo da zatvorimo i da otvorimo virtuelna preduzeća u kojima svako može da radi ono što mu se najviše sviđa. Hoćeš da budeš generalni direktor? Može. Naravno, moraćeš da platiš malo više nego onaj koji pristaje da bude samo pomoćnik komercijalnog direktora. I svi su zadovoljni, a naročito vlasnik virtuelnog preduzaća, pošto mu ono donosi stvarni profit.
A šta da se kaže o mogućnostima umreženih kompjutera. Virtuelna stvarnost koju oni stvaraju prevazilazi sve što čovek može da zamisli. Mladi ljudi danas ne moraju, kao u moje vreme da se kriju po parkovima da bi se ljubili i za ruke držali. Sada mogu da vode ljubav na daljinu držeći se za kompjuterske miševe. Na konferencije, savetovanja i seminare čovek ne mora više da putuje. Može da im prisustvuje i iz svoga ofisa. Dovoljno je da uključi umreženi kompjuter. Istina, to i nije tako primamljivo, jer ljudi, ipak više vole da stvarno putuju, naročito kada je to o tuđem trošku.
A tek, kada se umreže televizori i kompjuteri! Ceo svet može postati virtuelna stvarnost. Država koja ostane bez neprijatelja može imati velike probleme. Naročito ako je jaka pa ima oružja svake vrste i preko svake mere. Vojska, policija i razne jedinice i organizacije za specijalne namene moraju nešto da rade, a državnog neprijatelja ni od korova. Vojna industrija mora da proizvodi nova, sve ubojitija oružja koja nikome ne trebaju kada država nema neprijatelja. Morate priznati da to ne može tako. Ne može ozbiljna država bez neprijatelja. Srećom tu su virtuelni neprijatelji. Država samo treba da ih javno označi, a sve ostalo je posao umreženih kompjutera i televizora.

>>> Preuzmite kompletan materijal u word dokumentu <<<