Razgovor sa Bojanom Đorđevićem, prevodiocem,
povodom objavljivanja srpske verzije romana BELO-CRVENO,
Dorote Maslovske

Kako je došlo do kontakta sa Dorotom Maslovskom i njenim delom? 

Po objavljivanju romana u Poljskoj 2003. sam razgovarao sa svojom tadašnjom lektorkom, prijateljicom i koleginicom Agnješkom Lasek i ona mi je najpre preporučila da pročitam knjigu jer je to u Poljskoj bilo nešto novo i knjiga je, po njenim rečima, napravila pravi boom na literarnom tržištu. Prvo što sam saznao o Doroti i njenom delu je bilo to da niko nije ostajao ravnodušan prema njenom romanu nego su je ili pljuvali ili uzdizali u nebesa. Čuo sam da piše o klincima sa socijalne margine koje rade drogu i razne gluposti. Knjigu sam pročitao i bio oduševljen. Agnješka je predložila da prevedemo zajedno knjigu. Ja sam tu priču konstatovao, ali tada još uvek nisam bio ni diplomirao tako da sam tu priču privremeno ostavio ad acta. Priča se obnovila u jesen 2004.

Čitajući fragmente Dorotinog romana ja i Agnješka smo shvatili da i ljudi u Poljskoj imaju problem sa čitanjem te knjige jer je jezik jako čudan. To je totalno van svake forme i baziran je na teškom slengu, ali je, sve vreme, u pitanju monolog glavnog junaka koji sve vreme pokušava da govori kao pravilno dodvoravajući se nekim drugim, višim socijalnim slojevima i to je neki kvaziintelektualni jezik, tako da mu taj intelektualni, sofisticirani način izražavanja nikako ne uspeva...

Uglavnom, mi smo uradili jedan fragment i odneli trećoj osobi na uvid, a to je prof. Branislavava Stojanović koja predaje poljsku književnost na filološkom fakultetu u Beogradu i ona je rekla da je to OK i da je zanimljivo prevedeno. Mi smo nastavili da radimo i paralelno sa prevođenjem smo jurili izdavača. Razmišljali smo o PLATOU jer oni imaju para, ali se dogodilo da je Maslovska više zanimala alternativnije izdavače i posle prvih pedesetak prevedenih stranica ja sam zakazao sastanak sa Flaviom Rigonatom, direktorom izdavačke kuće LOM, koji je bio oduševljen. On je odmah postavio pitanje: “Kako ova riba uopšte ume da piše u prvom licu muškog roda”? Njen glavni junak ima dvadeset i nekoliko godina i ima klasične probleme koji imaju mladi muškarci u tranzicionoj državi poput Poljske, recimo izgubljen je u životu, ima probleme sa ribama, sa drogom, sa policijom, sa prijateljima i u totalnom je down-u... Jednom ću morati da pitam Dorotu kako je moguće da je to uspela i to na sjajan način... Mislim da je jako teško tako pisati i da je to fenomenalno odradila.

Eto to je ta priča, a ja se još uvek nisam lično upoznao sa Dorotom, mada mislim da će se to uskoro desiti.

Ja sam posećivao njen sajt i malo sam ga razumeo jer je na Poljskom, ali na osnovu njenih fotografija, onih karikatura i ilustracija za razna izdanja,stekao sam utisak da ona piše prilično iskustveno i da je dosta siuacija u romanu realan doživljaj? 

Da, ona je ta. Kažem ti da je ne poznajem lično, ali na osnovu poznatih informacija je evidentno da je ona predstavnik svoje, posrnule generacije koja je okrenula leđa komunizmu, ali se ne snalazi baš najbolje u tom novom posttranzicionom periodu i u evropskim dešavanjima.

Tu je prisutna još jedna zanimljiva referenca što se radi o mladim ljudima iz malog primorskog mesta, a Dorota Maslovska nije neki prestonički frik koji je iz nekog besa izrastao u to što jeste... Ona je iz srednjeg staleža, dakle nije rođena bogatašica i tu si u pravu da je roman prilično iskustven. Ona je posle nekog perioda eksperimentisanja sa ljudima, iskustvima, seksom, drogama i sl. sela je i napisala roman koji je prošao sjajno. U Poljskoj je prodat u nekih 200.000 primeraka i ubrzo potom je američka izdavačka kuća GROVE ATLANTIC kupila sva prava za njenu knjigu, tako da je naš izdavač bio u nezavidnom položaju da nora od njih da kupuje izdavačka prava i da je morao da plati više nego za Paola Koelja ili nekog drugog main stream autora. To je naravno dobro za Dorotu jer je njeno delo na ceni. Ona je dobila i prestižnu poljsku Politikinu nagradu za književnost, što je identično našoj NIN-ovoj nagradi i to je velika stvar...

Dorota se odmah posle toga preselila u Varšavu, upisala fakultet književnosti i kulture i rodila dete. Posle toga je napisala i objavila hip-hop poemu na 150 strana. To je neka hip-hop proza, neka njena kategorija... Garantujem da je to tek teško prevesti.

Dorota je jednom izjavila da uopšte ne razume sve te strance koji prevode njene knjige, jer ona insistira na slengu i na lokalizmima. Ja sam se sto puta pitao otkud njima, u Poljskom jeziku, termini za neke izraze koje mi u Srpskom jeziku nemamo. Oni imaju termin za situaciju kad se neko, u prevozu na primer ili u nekoj gužvi, trlja o tebe sa sve erekcijom... to je termin od dve reči i znam da sam se namučio da ga prevedem jer sam imao desetak ponuđenih opcija...

Najvažnije za Dorotinu knjigu je da se čita onako kako se priča, a ne kako se piše. Mislim da smo prilično uspeli u tome da knjiga bude čitljiva baš na taj način i da nismo previše pokvarili Dorotinu naraciju, onu usmenu. Dosta je zanimljivo to što se pojavila jedna tako mlada žena, bez ikakve bojazni pred životom, sa totalnom slobodom, sa idejama, inteligencijom, spisateljskim veštinama i šarmom i što je uspela da kaže to što je imala da kaže i to jezikom svoje generacije...

U poslednje vreme. od raznih ljudi koji imaju žive kontakte sa inostranstvom dobijam potvrde njene popularnosti. Svi nešto znaju da se pojavila neka luda mala klinka... Nedavno sam, u Beogradu, sreo Zoricu Tomić i poklonio joj knjigu. Ona je pogledala knjigu i kaže: “pa to je ona mala što je sada hit u Londonu”! Ona se nedavno vratila iz Londona i videla je neki zanimljiv TV dokumentarac i intervju sa njom, u nekoj neuglednoj kuhinji, nekog stana... dakle, Dorota je zaista svetski popularna, tako da bi, zaista, bilo potrebno da se malo ozbiljnije promoviše kod nas, jer se svuda “primila” i generalno se dopada čitalačkoj publici. Mislim da one Slobine sankcije, kad sam ja bio klinac, još uvek traju i da smo u jednom strašnom vakuumu, posebno kada je kultura u pitanju, ali nam je potreban kontakt sa realnošću... Još uvek imamo slabu komunikaciju sa spoljašnjim svetom, a internet nam je, svakako, nedovoljan.

Srpski prevod je još uvek svež pa bi me zanimalo da li ima reakcija na knjigu i kakve su?

Od ovih ljudi koji čitaju roman i koji po nešto komentarišu čujem da je knjiga “strava” i srećan sam zbog toga, što znači da i naš prevod nije loš... realno uživaju dok čitaju i ili im je smešno ili bedače, ali uživaju... Mislim da je još rano... promocija je bila 07.aprila i ceo tiraž je bio u salonu MUZEJA SAVREMENE UMETNOSTI, u Beogradu. Knjiga je krenula na neke sajmove i možda je tek sada u knjižarama. Očekujem da se malo više čita i voleo bih da vidim neki prikaz...

Mislim da je način na koji smo preveli knjigu bio dobar jer smo oboje poznavaoci svog govornog jezika i oboje poznavaoci onog drugog jezika, tako da je ova tehnika ”u četiri ruke” jedina prava tehnika... Dobra je to knjiga...

Ovaj razgovor je obavljen krajem maja, u Kruševcu, nekoliko meseci po zatvaranju jedine knjižare u gradu. Knjižara STUBOVI KULTURE je zatvorena zbog finansijske neisplativosti njenog postojanja, a koja društvena pitanja to povlači ovaj put ćemo prećutati...

Razgovor zabeležio
Milomir Bata Cvetković