Kelner Jakša i štrudla od sedam metara

Jedno od omiljenih sastajališta Kruševljana u vreme posle Drugog svetskog rata bila je kafana „Stari Napredak“ koja se nalazila u centru grada, tamo gde je danas hotel „Rubin“. Sa terase „Starog Napretka“ gledalo se pravo ka „pobratimskoj“ kafani „Top“ koja se nalazila preko puta, do apoteke „Kedrović“.

starinapredak
„Stari Napredak“

„Stari Napredak“ je kasnije preseljen ispod Donžon kule, pa onda kod Fontane, ali su Kruševljani najradije pamtili vreme kada je bio u centru grada. Upravnik kafane bio je čuveni Radoš koji je strogog pogleda vodio računa o tome šta i kako kelneri rade. Jedan od stolova na terasi, poslednji levo, bio je rezervisan za poznatog mesara Vladu Bajića i njegovo društvo.

Legenda „Starog Napretka“ bio je kelner Milan Jakšić – Jakša. Pre Drugog svetskog rata Jakša je bio odličan fudbaler lokalnog „Car Lazara“, a potom „Bate“ iz Borova. U klubu iz Borova igrao je sa još trojicom Čarapana – Firgom Popovićem, Milivojevićem i Čiletom Borovićem. Ljubiteljima fudbala ostala je u sećanju njegova igra protiv BSK iz Beograda koju je „Bata“ dobio sa 1:0 a Jakša postigao jedini gol.

Kada nisu imali para da ih isplate vlasnici čuvene fabrike su Jakši i Firgi davali po 20 pari cipela, a ovih ih donosili u Kruševac i poklanjali drugarima iz „Cara Lazara“ i grada.

Jakša je imao običaj da usred leta nosi kišobran.

– Jakša, zar ti ne slušaš vremensku prognozu? – prvocirali su ga lokalni mangupi i studenti dok je u 10 sati uveče zaključavao kafanu.

– Ma, kakva kiša! Ne nosim ja amrel zbog kiše, nego što živim u Bivolju! Razvaljene ograde pa moram da imam nešto da se branim od kučića. – objašnjavao je Jakša.

U „Starom Napretku“ su se hranili igrači skoro svih kategorija FK „Napredak“. Posle svake utakmice Jakša ih je sačekivao pitanjem „Šta ste uradili? Izgubili. Pa što ste onda došli na večeru?“

– Kako se nekada igrao fudbal? – raspitivali su se mlađi igrači.
– Ja Čiletu, Čile meni i ljubimo se!
– Zašto se ljubite?
– Pa, pao gol! A ne k’o sad. Kilavite loptu po ceo dan.

Jakša je, kao i većina kelnera, voleo da popije. Mlađe goste, nakon primanja narudžbine, imao je običaj da pita „A za čika Jakšu?“.

– Pa ti ne smeš da piješ na radnom mestu.
– Smem samo ako me Radoš ne vidi.

Kada je imao vremena Jakša je znao da goste zamajava pričama o štrudli o sedam metara koju je ispekla njegova žena.

– Vuče se po dvorištu, a deca neće ni da je okuse već po ceo dan stoje ispred izloga poslastičarnice. – kao pravdao se kelner Jakša.

S.Milenković
0
Podelite sa prijateljima: Share on Facebook0Share on Google+0Tweet about this on TwitterEmail this to someonePrint this page