Atanasije Punoševac – izložba u Umetničkoj galeriji

Za sutra je u Umetničkoj galeriji zakazano otvaranje nove izložbe. U pitanju su radovi čiji je autor Atanasije Punoševac, iz ciklusa (Samo)Posmatranje. Početak je zakazan za 19 časova.

O umetniku

Atanasije Punoševac je rođen 1. juna 1992. godine u Kruševcu. Završio master studije kao student generacije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 2015. godine, odsek slikarstvo. Nastavio doktorske studije slikarstva na istom fakultetu. Živi i radi u Beogradu.

Iz kataloga sa prethodnih izložbi

“Od kada pratimo razvoj ljudske civilizacije, antropologija lica ima nezaobilazan uticaj u svim segmentima života. Lice predstavlja univerzalni prostor na kome su sabrani sadržaji kolektivnog nesvesnog i svih onih veza koje postoje u ljudskoj vrsti od postanka prvog čoveka. Ono funkcioniše kao arhetipska forma sačinjena od vekovima akumuliranog saznanja o čoveku i načinima njegovog bivstvovanja. Sve što je osnova ljudskog postojanja sa njegovim fizičkim i duhovnim manifestacijama upisano je u konstrukciju lika. Upravo zbog toga osećanje empatije i spoznaje ne vezujemo uslovno za poznavanje persone.

Ta opštost ljudskog lika nam omogućava da naša percepcija prevaziđe različitosti. Različitosti po pitanju rasa, nacionalnosti, vremenskih ograničenja i da, uprkos nepostojanju nekad ni fizičke blizine, možemo da spoznamo prirodu jednog ljudskog bića. Gledajući svakodnevno bezbroj nepoznatih ili poznatih lica ne prestajemo da postavljamo pitanja. Da pretpostavljamo šta se nalazi iza svih tih slojeva vidljivog. I šta je uopšte uzrok naše potrebe za uvek daljim kretanjem u dubinu lica. Šta je to u licu jedne nepoznate osobe što bez naše namere počinje da nas navodi na razmišljanje i budi najrazličitija osećanja? Da li je to ono lično traganje? Možda mi tu samo prepoznajemo sebe i sopstvene potrebe. A možda je uzrok i univerzalna drama ljudskog postojanja koja ne proizilazi iz konkretnih životnih situacija date osobe.

LJudsko lice ovako počinjemo da posmatramo ne samo kao najvažniji deo fizionomije na kojoj se ispoljavaju odlike vrste – ono postaje i prostor mnogo složenije građe i uloge. Lice postaje prostor ispoljavanja sve one drame u čoveku. Ono nam može govoriti o priči staroj vekovima, može probuditi sećanja koja uopšte i nisu naša, ali koja mi kao duhovna bića, svesna ili ne postojanja kolektivne istorije svih ljudi , možemo uvek iznova da proživljavamo. Upravo ta univerzalna empatija jeste i ono što ja želim da otkrijem u licima koja predstavljam i da je učinim vidljivom i dostupnom posmatraču spremnom da uroni u prostore trajnije od prolaznog trenutka sadašnjosti.”

0
Podelite sa prijateljima: Share on Facebook
Facebook
0Share on Google+
Google+
0Tweet about this on Twitter
Twitter
Email this to someone
email
Print this page
Print

Postavi komentar

avatar
  Subscribe  
Obaveštenje o